Teza o populacionim limbusima čovečanstva (PLČ)
Mislim da je to u vezi paradoksa o
nemogućnosti prelaska ulice (v. prethodni člank) uglavnom jasno i da ne bi trebalo da bude većih
problema u njegovoj aprehenziji.
E, ali tu sad ide ono što je u svemu tome i najvažnije.
Sam po sebi izloženi paradoks
ne bi imao veću vrednost ukoliko izvedeni zaključci ne bi otvorili put daljim
znanstvenim uvidima a koji opet stoje u najdubljoj vezi sa tezom nagoveštenom
samom Uvodu, a ovde nazvanom Tezom o populacionim limbusima čovečanstva (PLĆ).
Budući da je ta teza mahom zasnovana na dedukciji ona bi s punim pravom mogla biti nazvana i teoremom.
U Uvodu je,
ako se dobro sećam bilo nagovešteno da je ASINHRONICITET ISTORIJE i CRVENI
UZMAK CIVILIZACIJSKOG PROGRESA direktno povezan sa atomičnošću (monadičnošću)
paralelnih ljudskih svetova - čije je mesto, u odnosu na ostale svetove samo
relativno te da je i komunikacija među njima ne samo relativna nego često potpuno
VIRTUELNA. Viđeni iz socio-biološke i antropološke perspektive - gde se pod
pojmom komunikacije pre svega podrazumeva razmena genetskih informacija – ti
svetovi su nazvani POPULACIONIM LIMBUSIMA (PL).
Iako
termin limbus (lat. ivica, granica) nije najsrećnije izabran[1] ipak – da
se tako poetski izrazim - ako ne kao zdrava noga može da posluži kao drvena
štaka. U starijoj literaturi popularan je bio Lajbnicov termin monada, a
savremenoj, fancy-terminologiji više bi odgovarao pojam paralelni svet imajući pri tom na umu pre svega Hju Everita i
Dejvida Luisa. Ponekad mi se čini da bi i relativistički shvaćen termin referencijalni
okvir bio sasvim dovoljan jer sa PLČ deli neke bitne karakteristike, pri čemu –
još jednom da naglasim – treba apstrahovati sve filozofske, modalne,
matematičke, fizičke, kosmološke i patološke implikacije ovih teorija i
zadržati se samo na socio-kulturnim činjenicama.
I
to je to.
Dakle, izuzev opštih, uopštenih i
izopštenih Plesnerovih razmatranja u stručnoj i antropološkoj literaturi o
PLČ-a nije mnogo pisano. S druge strane, u ’lepoj literaturi’ što bi se reklo,
mnoga literarna dela (posebno Viktorijanske epohe) posvećena su toj nesretnoj
temi: Kraljevi Žila Lametra, Molnarov
Labud, Robertsonova Kasta, Hardijeva Tesa iz porodice D’Urberville, samo su neki od primera koji zorno ilustruju
ključne odlike PLČ-a. Kao osnovne karakteristike PLČ-a ovde će međutim biti
naveden samo manji broj, i to onih osnovnih: pluralizam, kompleksnost,
homogenost, specijalizovanost, izolovanost i inercija.
Razmotrimo u nastavku svaku od navedenih
karakteristika posebno:
1)
Pluralizam. Ukazuje na to da vitalna baza oko koje se integriše
potencijalni PLČ nije niti jedinstvana niti predvidljiva i može se formirati na raznoraznim
realnim, racionalnim, objektivnim, iracionalnim, irealnim, virtuelnim,
fiktivnim, spekulativnim, tribalnim, analnim,
oralnim, dnevnim ili noćnim osnovama[2]:
ideološkim, biološkim, psihološkim, fizološkim, fiziognomskim, patološkim,
itd., pa čak i na raznoraznim zajebancijama, kao što su fan-klubovi, muzička,
kafanska, folklorna i ostala dokoličarska društva, pa onda običaji kao
petak-bar, nedeljni ručak, šah u parku i sl. Socijalne i ekonomske osnove - o
kojima je ponajviše pisano – čine samo mali deo integrativnih kapaciteta PLČ-a.
2)
Kompleksnost. Unutar svakog limbusa postoje i drugi limbusi, a
unutar ovih drugi i treći, unutar trećih četvrti, itd, itd., i to tako da se granice
obuhvaćenih limbusa ne poklapaju striktno sa granicama limbusa kojima su oni
prvi obuhvaćeni, dakle obrnuto od, na primer, organizama koji shodno nivoima
striktno i potpuno obuhvataju organske sisteme, organski sistemi - organe,
organi - ćelije, ćelije - mitohondrije, mitohondrije - proteine, i td, itd. U
tom smislu PLČ nisu ni striktni matematički skupovi i pod-skupovi, a niti
biološki ili hemijski nivoi i podnivoi koji imaju zajedničku funkciju, niti
izolovani, formalni i potencijalni svetovi Lajbnica, Dejvida Luisa ili Hju
Everita, već su naprotiv žive i spontane organizacije koje imaju svrhu svaka za
sebe ali i sve zajedno. Na taj način PLČ stvaraju kompleksnu mrežu (matriks)
međusobnih HORiZONTALNiH ali i VERTiKALNiH sinergičkih interakcija koje su
funkcionalno i organizacijono predvidljive samo po principu velikih podataka (Big Data).
3) Homogenost. UNUTAR SOPSTVENiH GRANICA PLČ je HOMOGEN, što znači da su granice limbusa određene okvirom unutar koga se dati životni
uslovi osećaju kao identični. I samo ta vremensko-prostorna granica (u
Plesnerovom smislu) definiše subjektivitet unutar nje. U prostornom (s) smislu
granica je RELATIVNA, što znači da
može da obuhvati od ekstremno malih do ekstremno velikih područja, od sobe i
malih stambenih jedinica, do naselja, gradova, čitavih regija i kontinenata. U
vemenskom (t) smislu, međutim, granica je apsolutna, što znači da u okvirima
referantnog limbusa vlada identično vreme tj. neka vrsta PSIHOLOšKOG UKAZNOG VREMENA. Granica limbusa u prostoru se
pojavljuje tek na onom mestu na kome prostorno (s) udaljavanje počine da
uslovljava i pomeranje vremena (t), tj. na onom mestu na kome prestaje ukazno
vreme a otpočinje sPontANo i TEkuće, ISTtorijsko
vreme: napred ka razvijenijim ili nazad ka zaostalijim socio-ekonomskim
„snagama i odnosima“. U svakoj od tih istorijskih granica nalaze se mnogobrojni
i novi PLČ, izolovani u svojoj vremenskoj, prostornoj, relativinoj i
pluralističkoj specijalizovanosti.
4)
Specijalizovanost. Prilagođavanje socio-kulturnoj i psiho-fizičkoj sredini
putem društveng odbira i aktivnog (vaspitno-obrazovnog, običajnog,
ekonomskog, socijalnog, duhovnog), u svakom slučaju LaMARKiSTiČKOG USMERAVANjA EVOLUCIJE
IZNUTRiCA[3].
U daljem smislu to znači i usmereno prilagođavanje na sistem prilagođavanja
(kulturu i civilizaciju uopšte) koje je isključivo delotvorno unutar jednog
konkretnog PLČ i predstavlja izvesnu vrstu nevidljivog, društveno-nesvesnog i
neosvešćenog GENETSKOG INŽINJERINGA, podržavajući tako jaku tezu SOCIO-BIOLOGIJE
(Edvard Vilson, Džej Guld, J.P.Skot). Svaka pojava inkopatibilna pojmu tipičnom
za dati okvir PLČ može se smatrati sučajem, a sam egzemplar kao MUTANT (u bilo
kom smislu), IZROD, DIJABOLID ili
nešto tome sl., što svaka srećna i visoko specijalizovana sredina svojom INERCIJOM
mora da nadvlada, asimilira, integriše, homogenizuje ili da odbaci (alijenira) kao strano
telo.
i) generalizacija subjektivnog iskustva
konkretnog limbusa za koji je
ii) postojanje alternative a priori isključeno pomenutom živototvornom
specijalizacijom (4).
Tako se iskustvo svakog
pojedinog PLČ-a, u Kantovom transcedentalnom smislu, ne može zamisliti drugačije
nego kao NUŽNO i OPŠTE, iz čega opet sledi zaključak da na kraju celokupna
populacija čovečanstva veruje da živi u ISTOM SVETU i na ISTOJ PLANETI, što je
opet samo relativno istinito. U tom smislu – kao što je nagovešteno – PLČ ipak
deli neke od karakteristika Everitovih mnogostrukuh, Luisovih mogućih i Lajbnicovih paralelnih svetova.
6)
Izolovanost: život PLČ-a GENETSKI JE IZOLOVAN. Uočena tendencija ka evolutivnoj specijalizaciji (4), osnažena k tome tezom
inercije (5), direktno vodi konačnoj posledici, tj genetskoj specijalizovanosti
i izolovanosti. Uzme li kao paradigmatični slučaj PLČ-a fenomen kolokvijalno poznat
pod imenom KASTE (sa originalno finom
stratifikacijom Jati[4]),
čiji se vitalitet meri tri milenijumskim opstankom a funkcionalitet
trivijalnošću genetske specijalizacije nije teško zaključiti da..................................................................................................................................
………… a što će biti objašnjeno i ilustrovano u
sledećoj metodskoj jedinici pod nazivom Semenologija
ružnoće ili lamarkizam iznutrica ………………................
[U nastavku i do kraja tekst je oštećen i nečitljiv; prim prir.][5]
[1] U katoličkoj
crkvenoj teologiji limbus predstavlja ideju o zagrobnom svetu umrlih u grehu koji nisu poslati ni u raj ni u pakao već preživljavaju negde na
ivici u nemogućnosti da pređu na bilo koju od dve strane. Na sličan način PLČ
podrzumeva pre svega „zaglavljenost“ i „osuđenost“ na samo jedan od mogućih svetova.
[2] Bejkon, na primer, razlikuje tri osnovna izvora formiranja fikcija i njihovog idealizovanja: speci, tribi i fori.
[3] v. metodska
jedinica pod naslovom Semenologija ružnoće ili lamarkizam
iznutrica [tek treba da bude objavljena; prim.prir].
[4] U Indiji je početkom XVIII veka
registrovano preko 3000 kasti i podkasti. I poled velikog napora da one budu ukinute
sve one postoje i danas..
[5] Rukopis ovog dokumenta pronađen je
u leto 2005 u podrumu u zgrade u ulici Amohostu 12, u gradu Rodosu na
istoimenom ostrvu [prim. prir].
Нема коментара:
Постави коментар