Teze i paradoksi 2:

            Paradoks o nemogućnosti prelaska ulice: deo II
             Teza o populacionim limbusima čovečanstva (PLČ)

                                                                                

Mislim da je to u vezi paradoksa o nemogućnosti prelaska ulice (v. prethodni člank) uglavnom jasno i da ne bi trebalo da bude većih problema u njegovoj aprehenziji.                  

         E, ali tu sad ide ono što je u svemu tome i najvažnije.

      Sam po sebi izloženi paradoks ne bi imao veću vrednost ukoliko izvedeni zaključci ne bi otvorili put daljim znanstvenim uvidima a koji opet stoje u najdubljoj vezi sa tezom nagoveštenom samom Uvodu, a ovde nazvanom Tezom o populacionim limbusima čovečanstva (PLĆ). Budući da je ta teza mahom zasnovana na dedukciji ona bi s punim pravom mogla biti nazvana i teoremom. 

         U Uvodu je, ako se dobro sećam bilo nagovešteno da je ASINHRONICITET ISTORIJE i CRVENI UZMAK CIVILIZACIJSKOG PROGRESA direktno povezan sa atomičnošću (monadičnošću) paralelnih ljudskih svetova - čije je mesto, u odnosu na ostale svetove samo relativno te da je i komunikacija među njima ne samo relativna nego često potpuno VIRTUELNA. Viđeni iz socio-biološke i antropološke perspektive - gde se pod pojmom komunikacije pre svega podrazumeva razmena genetskih informacija – ti svetovi su nazvani POPULACIONIM LIMBUSIMA (PL). 

         Iako termin limbus (lat. ivica, granica) nije najsrećnije izabran[1] ipak – da se tako poetski izrazim - ako ne kao zdrava noga može da posluži kao drvena štaka. U starijoj literaturi popularan je bio Lajbnicov termin monada, a savremenoj, fancy-terminologiji više bi odgovarao pojam paralelni svet  imajući pri tom na umu pre svega Hju Everita i Dejvida Luisa. Ponekad mi se čini da bi i relativistički shvaćen termin referencijalni okvir bio sasvim dovoljan jer sa PLČ deli neke bitne karakteristike, pri čemu – još jednom da naglasim – treba apstrahovati sve filozofske, modalne, matematičke, fizičke, kosmološke i patološke implikacije ovih teorija i zadržati se samo na socio-kulturnim činjenicama.   

            I to je to.               

Dakle, izuzev opštih, uopštenih i izopštenih Plesnerovih razmatranja u stručnoj i antropološkoj literaturi o PLČ-a nije mnogo pisano. S druge strane, u ’lepoj literaturi’ što bi se reklo, mnoga literarna dela (posebno Viktorijanske epohe) posvećena su toj nesretnoj temi: Kraljevi Žila Lametra, Molnarov Labud, Robertsonova Kasta, Hardijeva Tesa iz porodice D’Urberville, samo su neki od primera koji zorno ilustruju ključne odlike PLČ-a. Kao osnovne karakteristike PLČ-a ovde će međutim biti naveden samo manji broj, i to onih osnovnih: pluralizam, kompleksnost, homogenost, specijalizovanost, izolovanost i inercija.

Razmotrimo u nastavku svaku od navedenih karakteristika posebno:

1)      Pluralizam. Ukazuje na to da vitalna baza oko koje se integriše potencijalni PLČ nije niti jedinstvana niti predvidljiva i može se formirati na raznoraznim realnim, racionalnim, objektivnim, iracionalnim, irealnim, virtuelnim, fiktivnim, spekulativnim, tribalnim, analnim, oralnim, dnevnim ili noćnim osnovama[2]: ideološkim, biološkim, psihološkim, fizološkim, fiziognomskim, patološkim, itd., pa čak i na raznoraznim zajebancijama, kao što su fan-klubovi, muzička, kafanska, folklorna i ostala dokoličarska društva, pa onda običaji kao petak-bar, nedeljni ručak, šah u parku i sl. Socijalne i ekonomske osnove - o kojima je ponajviše pisano – čine samo mali deo integrativnih kapaciteta PLČ-a.    

2)     Kompleksnost. Unutar svakog limbusa postoje i drugi limbusi, a unutar ovih drugi i treći, unutar trećih četvrti, itd, itd., i to tako da se granice obuhvaćenih limbusa ne poklapaju striktno sa granicama limbusa kojima su oni prvi obuhvaćeni, dakle obrnuto od, na primer, organizama koji shodno nivoima striktno i potpuno obuhvataju organske sisteme, organski sistemi - organe, organi - ćelije, ćelije - mitohondrije, mitohondrije - proteine, i td, itd. U tom smislu PLČ nisu ni striktni matematički skupovi i pod-skupovi, a niti biološki ili hemijski nivoi i podnivoi koji imaju zajedničku funkciju, niti izolovani, formalni i potencijalni svetovi Lajbnica, Dejvida Luisa ili Hju Everita, već su naprotiv žive i spontane organizacije koje imaju svrhu svaka za sebe ali i sve zajedno. Na taj način PLČ stvaraju kompleksnu mrežu (matriks) međusobnih HORiZONTALNiH ali i VERTiKALNiH sinergičkih interakcija koje su funkcionalno i organizacijono predvidljive samo po principu velikih podataka (Big Data).

3)     Homogenost. UNUTAR SOPSTVENiH GRANICA PLČ je HOMOGEN, što znači da su granice limbusa određene okvirom unutar koga se dati životni uslovi osećaju kao identični. I samo ta vremensko-prostorna granica (u Plesnerovom smislu) definiše subjektivitet unutar nje. U prostornom (s) smislu granica je RELATIVNA, što znači da može da obuhvati od ekstremno malih do ekstremno velikih područja, od sobe i malih stambenih jedinica, do naselja, gradova, čitavih regija i kontinenata. U vemenskom (t) smislu, međutim, granica je apsolutna, što znači da u okvirima referantnog limbusa vlada identično vreme tj. neka vrsta PSIHOLOšKOG UKAZNOG VREMENA. Granica limbusa u prostoru se pojavljuje tek na onom mestu na kome prostorno (s) udaljavanje počine da uslovljava i pomeranje vremena (t), tj. na onom mestu na kome prestaje ukazno vreme a otpočinje sPontANo i TEkuće, ISTtorijsko vreme: napred ka razvijenijim ili nazad ka zaostalijim socio-ekonomskim „snagama i odnosima“. U svakoj od tih istorijskih granica nalaze se mnogobrojni i novi PLČ, izolovani u svojoj vremenskoj, prostornoj, relativinoj i pluralističkoj specijalizovanosti.    

4)      Specijalizovanost. Prilagođavanje socio-kulturnoj i psiho-fizičkoj sredini putem društveng odbira i aktivnog (vaspitno-obrazovnog, običajnog, ekonomskog, socijalnog, duhovnog), u svakom slučaju LaMARKiSTiČKOG USMERAVANjA EVOLUCIJE IZNUTRiCA[3]. U daljem smislu to znači i usmereno prilagođavanje na sistem prilagođavanja (kulturu i civilizaciju uopšte) koje je isključivo delotvorno unutar jednog konkretnog PLČ i predstavlja izvesnu vrstu nevidljivog, društveno-nesvesnog i neosvešćenog GENETSKOG INŽINJERINGA, podržavajući tako jaku tezu SOCIO-BIOLOGIJE (Edvard Vilson, Džej Guld, J.P.Skot). Svaka pojava inkopatibilna pojmu tipičnom za dati okvir PLČ može se smatrati sučajem, a sam egzemplar kao MUTANT (u bilo kom smislu), IZROD, DIJABOLID ili nešto tome sl., što svaka srećna i visoko specijalizovana sredina svojom INERCIJOM mora da nadvlada, asimilira, integriše, homogenizuje ili da odbaci (alijenira) kao strano telo.

5)       Inercija iskustva (svjetonazora): Ova karakteristika ogleda se pre svega u vitalnoj hegelijanskoj težnji ka uopštavanju iskustva istorije svakog od pojedinačnih PLČ-a, sve do univerzalne intuicije (ustvari ILUZIJE) o IDENTIČNOSTI SLIKE SVETA kao i o IDENTIČNOJ ISTORIJI  EKUMENE. Na taj način planetarno iskustvo života raskriva se kao:

i)   generalizacija subjektivnog iskustva konkretnog limbusa za koji je 

ii)  postojanje alternative a priori isključeno pomenutom živototvornom

           specijalizacijom (4).

           

Tako se iskustvo svakog pojedinog PLČ-a, u Kantovom transcedentalnom smislu, ne može zamisliti drugačije nego kao NUŽNO i OPŠTE, iz čega opet sledi zaključak da na kraju celokupna populacija čovečanstva veruje da živi u ISTOM SVETU i na ISTOJ PLANETI, što je opet samo relativno istinito. U tom smislu – kao što je nagovešteno – PLČ ipak deli neke od karakteristika Everitovih  mnogostrukuh, Luisovih mogućih i Lajbnicovih paralelnih svetova. 

6)      Izolovanost: život PLČ-a GENETSKI JE IZOLOVAN. Uočena tendencija ka evolutivnoj specijalizaciji (4), osnažena k tome tezom inercije (5), direktno vodi konačnoj posledici, tj genetskoj specijalizovanosti i izolovanosti. Uzme li kao paradigmatični slučaj PLČ-a fenomen kolokvijalno poznat pod imenom KASTE (sa originalno finom stratifikacijom Jati[4]), čiji se vitalitet meri tri milenijumskim opstankom a funkcionalitet trivijalnošću genetske specijalizacije nije teško zaključiti da..................................................................................................................................

………… a što će biti objašnjeno i ilustrovano u sledećoj metodskoj jedinici pod nazivom Semenologija ružnoće ili lamarkizam iznutrica ………………................

 

                      [U nastavku i do kraja tekst je oštećen i nečitljiv; prim prir.][5]

---

[1]  U katoličkoj crkvenoj teologiji limbus predstavlja ideju o zagrobnom svetu umrlih u grehu koji nisu poslati ni u raj ni u pakao već preživljavaju negde na ivici u nemogućnosti da pređu na bilo koju od dve strane. Na sličan način PLČ podrzumeva pre svega „zaglavljenost“ i „osuđenost“ na samo jedan od mogućih svetova.

[2]   Bejkon, na primer, razlikuje tri osnovna izvora formiranja fikcija i njihovog idealizovanja: speci, tribi i fori. 

[3]   v.  metodska jedinica pod naslovom  Semenologija ružnoće ili lamarkizam iznutrica [tek treba da bude objavljena; prim.prir]. 

[4]   U Indiji je početkom XVIII veka registrovano preko 3000 kasti i podkasti. I poled velikog napora da one budu ukinute sve one postoje i danas..

[5]   Rukopis ovog dokumenta pronađen je u leto 2005 u podrumu u zgrade u ulici Amohostu 12, u gradu Rodosu na istoimenom ostrvu [prim. prir].

Teze i paradoksi 1:

Paradoks o nemogućnosti prelaska ulice: deo I

                                           Jedna zenonovska Teza

I tako kažem -  kao što je već nagovešteno u foot-noti br. 1 Uvoda – jednom prilikom u razgovoru sa prijateljem, došao sam do neverovatnog, i nadasve paradoksalnog zaključka. Dosta kasnije taj paradoks sam nazvao Paradoks o nemogućnosti prelaska ulice.

            Naime, o čemu je reč.

Ma koliko se mi trudili da pređemo jednu jedinu ulicu ponekad je to gotovo nemoguće učiniti. Pogotovu neke ulice. Ulica Tošin bunar na primer. Naravno, s druge strane, ko god živi u gradu zna da nije ništa lakše nego preći s jedne strane ulice na drugu, i da su čak i mala deca, penzioneri, invalidi i psi uglavnom u stanju da to lako urade. A ni odrasli nisu u tome loši. Van pešačkog, pogotovu. I ma koliko se neko „Ja“, kao ja npr., trudilo da dokaže da je ULiCU NEMOGUĆE PREĆI, uvek će se naći opet neko drugo „Ja“ koje će u želji da opovrgne ovu tezu prosto jednom nogom stati na trotoar, pogledati na levu pa na desnu stranu, drugom nogom zakoračiti na kolovoz, zatim će onu prvu nogu takođe premestiti sa trotoara na kolovoz, i tako korak po korak teturajući, preći će sa druge strane ulice, da bi se na kraju i sa podrugljivim podsmehom pobedonosno osvrnulo oko sebe: „Nemoguće, kažeš?!“

Ok, sve je to fino i lepo. 

Ali, ako se čovek zamisli malo bolje videće da se tu ipak krije nekakav paradoks. I to ne bilo kakav već pravi pravcati paradoks. Najsličniji onom Zenonovom o Ahilu i kornjači koji glasi otprilike ovako: 

Dakle, brzonogi Ahil nikada u trci ne može da prestigne do zla boga sporu kornjaču koja je startovala malo ranije i ima prednost od, recimo, 100 metara. Jer da bi je prestigao Ahil mora prvo da pretrči tih 100 metara, za koje vreme je kornjača već „pretrčala“ 1 metar. A za vreme za koje Ahil pretrči taj novi metar konjača odmiče za novih 10 cm, i dok Ahil pretrči tih 10 cm kornjača odmiče za novih 10 mm. Dok brzonogi Ahil munjevito prelazi tih 10 mm uzalud se trudeći da prestigne do zla boga sporu kornjaču, ona odmiče za novih 10 mikro milimetara. I tako, iako deset puta brži. Ahil bi morao beskrajno mnogo puta da prevali beskrajno male razdaljine da bi stigao kornjaču. Ali po definiciji beskraja to traje beskrajno dugo i naravno, nikada se ne događa: Ahil nikada ne može da prestigne kornjaču. I tu nije dovoljno samo kao Diogen prosto naći neku kornjaču, prestići je, ubiti i skuvati ili neznam šta, ili u konkretnom slučaju, kao neki drugi „ja“ samo prohodati ulicu. A nije dovoljno kao Aristotel prosto reći da vremensko-prostorni kontinuum u stvarnosti ipak nije beskonačno podeljen, kao Kantor insistirati na njegovoj nekontigentnosti, ili kao kvantna fizika tvrditi da priroda energije (kvantna) blokira takvu mogućnost pa, dakle, i sam paradoks. Ali, u stvarnosti, paradoks i dalje tu stoji bez obzira kako neko pokušao da ga razvodni i obeščasti. 

E sad, zaboravimo i na Ahila i na kornjaču, a i na sve one koji se vekovima muče sa njima, i razmotrimo predloženi paradoks o nemogućnosti prelaska ulice sa više socio-kulturne, građanske i genetske, a manje fizičke, filozofske ili metafizičke tačke gledišta.

Dakle, osnovna TEZA glasi: Obično je potrebna ne baš večnost ali uglavnom godine, ponekad i decenije, pa čak i generacije da bi se prešla jedna jedina ulica!

Budući da je gornja teza ustvari samo premisa na kojoj počiva čitava dalja teorerska razrada diskursa, pretpostavljam da bi za gornji stav mnogi želeli da vide i dokaz. I ne samo dokaz (!) kažem opet ja, već će iz tog dokaza biti izvedeno i nekoliko lema, a iz ovih opet konsekventno predložena teorema[1] sledećeg naslova: Populacioni limbusi čovečanstva[2].

Počnimo dakle sa jednim ilustrativnim i poučnim primerom.

PRIMER br 1: Radnici radnog kolektiva fabrike IMT na Tošinom bunaru.

Svakog jutra, u prvo svitanje,  pre nego što prođu fabričku kapiju, radnici svraćaju u neku od brojnih kafana na putu do fabrike, kratko na 2-3 konjaka s nogu, da se „zagreju“, „opuste“, „razbude“ i sl., i tek onda kreću na posao. Ok. Rad u halama sa mašinama nije lak i da nebi dehidrirali, oni u pauzi naravno opet dolaze da se „ohlade“, „osveže“, „odmore“, u principu „dorade“, sa još sa par vinjaka i pivom. Na kraju radnog dana, već u sumrak, ponovo su u kafani da proslave kraj jadnog vremena i da se konačno „urade“ sa još po 2-3 vinjaka i 2 piva. I tako temeljno „impregnirani“ „tapacirani“ i „dobijeni“ vraćaju se kućama. Oni prelaze ulicu Tošin bunar i odlaze svojim domovima negde sa druge strane ulice, sada već u mrak. Odlaze da prespavaju, da bi se sutra rano uzjutra, se ponovo vratili prelazeći ulicu iz mraka. S ove strane ulice je fabrika i tu rade i provode dan, a s druge strane žive, tu su im porodice, žene i deca, očevi i majke; s one strane je prigradsko naselje i selo, a sa ove strane počinje grad; s one strane žive radnici i seljaci a sa ove strane ulice oficiri bivše JNA nahvatani sa svih strana unutrašnjosti bivše SFRJ i tu sabijeni u geto zvani Novi grad; s one strane su kuće zidane ciglom i malterom, bez fasada jer je to luksuz za koji se nema para, a sa ove strane betonskim blokovima kojima fasade nisu ni potrebne; s one strane živi se na zemlji i u zemlji a sa ove nad zemljom: jedni na drugima, u zbijenim stanovima bez prozora i sa cipelama pred vratima. Radnici nemaju školu jer im niko nije rekao zašto je škola potrebna, oficiri su se školovali u ratu i rekli su im da je to sve što im treba. Radnici komuniciraju samo rukama i psovkama jer nikada nisu naučili da govore, a oficiri naređenjima i slepom poslušnošću jer nikada nisu naučili šta znači imati slobodnu volju. Mnogi među radnicima nemaju ni prste a neki ni šake jer su im ih mašine pootsecale, i tim sakatim rukama oni redovno tuku svoje najbliže jer verujući onoj mudroj narodnoj da je „batina iz raja izašla“ i neznaju za bolje. Mnogi od oficira opet, nemaju mozak, jer im ga je komunistička ideologija temeljno pretvorila u salatu; i oni se opet sa svoje strane, sve iz najbolje namere, trude da svojim najbližima mozak takođe pretvore u salatu.   

PITANJE br.1: Zdrav razum

           Dakle, koja je verovatnoća da će podoficirska kćerka nepoznatog naglaska, i narečja iz unutrašnjosti koje malo ko razume, stupiti u ozbiljne intimne – da ne kažem bračne  – odnose sa prigradskim šabanom koji smrdi na fabričko ulje, gaji crno pod noktima, razgovara samo u pokaznim zamenicama i psovkama, a ubeđuje šamarima i pesnicama? Ili obrnuto: Koja je verovatnoća da će radnička kći poći za podoficirskog provincijskog sina koga će ova već na prvom ’sudaru’ proglasiti za nesposobnog šmokljana i mlohavog šonjavka jer joj nije od milosti zavrnuo ruku, polomio neko rebro ili je bar ošamario i udario pesnicom od sto kao pravi muškarac?

A pre nego što ti pružim retorički odgovor na ovo retoričko pitanje dragi čitaoče, da te udavim još sa sledećih nekoliko lema: 

LEMA br. 1: IQ  (Koeficijent inteligencije)

            IQ je obično direktno povezan sa akademskim postignućima, a akademska postignuća sa društvenom stratifikacijom. Brojne studije ukazuju na to da nasledivost IQ raste od 20% u detinjstvu do 80% u starosti. To znači da većina razlika kod odraslih po pitanju IQ može biti pripisana NASLEĐU.

LEMA br. 2: Birano parenje (Asortative mating)

Brojne studije takođe pokazuje opštu tendenciju da se u ljudskoj vrsti individue pare najčešće sa individuama sličnim sebi: mršavi sa sa mršavima, debeli sa debelima, nitkovi sa nitkovima, žohari sa žoharima, šmokljavi sa šmokljavima, romboidi sa romboidima, šabani sa šabanima, alkoholičari sa alkoholičatima, jednom rečju, što bi se u narodu reklo, ”svaka ptica - nađe zakrpu“.

Lemu br. 2 dopunjuju i druga iskustva - da ne kažem ulična „istraživanja“ - koja opet pokazuju krucijelnu razliku među kratkotrajnim i dugotrajnim seksualnim kontaktima, ”vrlinama” i ”manama”. I dok u kratkotrajnim vezama, tj. „kres šemama“, muškarca isključivo interesuje da što pre sabije kurac u meso što jebozovnijeg izgleda (dakle pozitivni hormonalni kriterijum u odbiru vrednosti), ženama stidnice najlakše otvara materjalni status (dakle pozitivni pragmatički, premda potpuno nesvesni, kriterijum u odbiru vrednosti). Očigledna je inkopatibilnost izbornog kriterijuma. U dugotrajnim vezama, međutim, studije pokazuju da negativni faktori inercije, kao što su sličnost u etničkoj i nacionalnoj pripadnosti, boji kože, religiji, obrazovanju, socijalnom statusu, kulturnom miljeu, nasledne patologije i dijagnoze, kompatibilne neuroze i psihoze, socijalne grupe, životinjska želja za formiranjem porodice i sl. (dakle negacija individue te inercija nasleđa i sredine, faktori na kojima insistira gornja teza) daleko nadmašuju pomenute individualne, aktivne i vidljive hormonalno-pragmatičke kriterijume u svesnom ali i nesvesnom odbiru partnera.[3] Melting pot doktrina nije dala očekivane rezultate ni u SAD ni u Evropi[4]. Nema osnova verovanju da ista ova doktrina može da da ikakve rezultate ni bilo gde drugde.

I da gornju lemu pojednostavimo završnom aforističkom dosetkom, recimo još samo to da svaki od gornjih aspekata ima svoju ulogu u seksualnom sparivanju i razmnožavanju vrste zvane Homo sapiens: veze započinju opčinjenošću inkopatibilnim VRLINAMA, a održavaju se podnošenjem kompatibilnih POROKA.

LEMA br. 3: Auto-erotika parenja

Brojne studije takođe pokazuju još jednu izrazitu tendenciju u biranju partnera za razmnožavanje. Naime lik idealnog parnera je najčešće i najbliži pri ruci – u ogledalu! Ogledanje (mirroring), odslikavanje, oponašanje, odražavanje, podražavanje i naravno, nadraživanje, bitna je odlika svih živih sistema, od bakterije do čoveka.

I to je logično: čovek (muškarac/žena/dete) najveći deo vremena provodi sam sa sobom. I naravno, ne samo ideal potencijalnog partnera za priplod nego i ideal Čoveka kao kao vrste Homo Sapiens svako stvara upravo prema toj slici u ogledalu: na svim jezicima sveta ime plemena znači prosto ”Čovek”! I to baš onaj koji se može videti u odrazu u vodi ili ogledalu: crn, žut, plav ili zelen, okrugao, špicast ili trouglast – svi ostali nisu ”Čovek”. Uz malo kreativne analize nije teško razumeti da je za zidara idealni Homo sapiens – super-zidar, za advokata – super-advokat, za šabana – super-šaban, za alkosa – super-alkos, za pankera – super-panker, za kurvara – super-kurvar..... itd., lako je zamisliti ideale po raznim osnovama: profesionalnim, psihološkim, patološkim, etničkim, političkim, anaboličkim, mezotoničnim, ortodontskim, itd., itd. svako bi da se firca samo sa samim sobom. Uopšte vitalni nagon samo-kloniranja ili bar samo-reciklaže delova sopstvenog individualiteta je univerzalan. Pri tome onaj drugi idividualitet (rasplodni partner) treba da posluži samo kao izvor genetskih ”rezervnih delova” reciklaže, tj. sredstvo opstanka mog singulariteta ”JA” koji se obavlja putem recikliranjem tuđeg identiteta u novoj generaciji ”JA” klonova.         

LEMA br. 4: Iz Leme br. 1 i br. 2 može se izvesti sledeći derivativni stav: Inercija nasleđa i sredine povlači inerciju odbira, a iz Leme br. 3 i br. 4 direktno sledi gore najavljena teza o nemogućnosti prelaska ulice, a iz ove opet najavljeni trivijalni odgovor na gornje retoričko pitanje:

TRIVIJALNI ODGOVOR br 1: NIKAK´A, ili GOTOVO Nikak´A!

ZAKLJUČAK br. 1:

Sa svake strane ulice žive de facto dve različite mendelovske vrste. Kao konj i magarac npr.

I samo pod prinudom (u eksperimentalnim uslovima, komunizmu npr., logoru ili sl.) te dve vrste mogu stupiti u trajne seksualne odnose. Problem je u tome što takvim ukrštanjem dobijeno potomstvo (kao mazga npr.) nikada ne može biti ”plodno”. 

---

[1]   Teorema - opšta propozicija koja nije samo-evidentna već je potrebno dokazati je pomoću drugih, obično već opšte-prihvaćenih istina; lema - pomoćna teorema, dokazana propozicija koja se koristi kao sredstvo da se dođe do većeg i  značajnoijeg rezultata, npr. onog koji treba biti dokazan u teoremi.   

[2]   v. metodsku jedinicu pod naslovom: Populacioni limbusi čovečanstva (tek treba da bude napisano; prim.aut.)

[3]   v. metodsku jedinica pod naslovom Sumrak individualiteta u odeljku Uputstva. (tek treba da bude napisano; prim.aut.)

[4]  Danas evropljani i Jenkiji imaju puna usta multi-etničkog liberalizma i političke korektnosti ali nigde više rasizma nego u Evropi i SAD. Oni su izmislili predgrađa u kojima nema “obojenih”, ”getoe” za izbeglice, “škole za lokalno stanovništvo” daleko od bilo čega etničkog, ali zato spremno kritikuju nesaradnju sa ”izbeglicama”. Saradnja za njih znači zapošljavati ”izbeglice” kao najjeftiniju radnu snagu i jebati okolo i mlade jebozovne Tajlanđanke, Vijetnamke, Somalijke. Ali kada dođe do pitanja braka onda se priča menja. Samo hendikepirani i low class luzeri pristaju na takvre brakove tako da su danas samo 5% od ukupnog stanovništva u Evropi i USA melezi. Slično je i sa klasnim i ostalim razlikama koje su danas velikim delom su samo nastavak etničkih razlika: luksuzni stanovi, vile, škole, univerziteti, rukovodeci poslovi su samo za bele (v. P. Begala, 2002).

Uvod

                                              Uvodna reč

                                          

Ponekad mi se čini da nema onoga ko se mučen kiselinom u stomaku, umoboljom, embolijom, ili prosto insomnijom (čekajući san ili samo jutro), ili možda ništa od svega toga, ali u svakom slučaju ne verujem da postoji iko ko se u izvesnim - da kažem "situacijama" - nije zagledao u duboko crno ništa iznad glave i one jedvavidljive svetlucave rupice tako fino izbušene u mraku nebeskog svoda pitajući se... itd., itd.

E sad: te takozvane "zvezde", "magline", "planete", „usijane lopte gasa“ i ostale ne-znam-kakve nebeske objekte mi zaista vidimo - tu se SVI slažemo. Opažamo teleskopima, njihova svetlost doista ostavlja trag na fotografskoj ploči i našoj retini, i to je stvarno tako, dakle nije reč o optičkoj varki, varijacijama svetlosnih frekvenci, vremensko-prostornom zakrivljenju, iluziji ili sl. Pa ipak, u vremenskom trenutku t´ (sadašnjem) dok ih posmatramo, mnoge od njih već milionima godina ne postoje a do nas dopire samo njihov jošuvekpostojeći zapis, svetlosni ili radiofonski trag, EPITAF takoreći. A to dakle znači da MI 
                           – koji sebe držimo za meru SADAŠNJOSTI[1] –    
                "komuniciramo", dakle, samo sa njihovom dalekom PROŠLOŠĆU,

ustvari – za nas – nekom vrstom FIKTIVNE, ili virtuelne REALNOSTI. One i mi, dakle, ne postojimo u istoj realnosti, tj. naše realnosti su ASINHRONE. (Naravno, već iz same činjenice asinhroniteta slede brojne implikacije, a astro-fizičari, filozofi, fenomenolozi - da ne pominjemo Kanta - transcedentalni i racionalni kosmolozi[2], socio-patolozi pa čak i socio-psiholozi - kasni Jung npr. - odatle bi sigurno izveli mnogi dalekosežan zaključak, ali "mi" ćemo se za "naše" potrebe zadržati na ovoj tački koja je za sada izgleda sasvim zadovoljavajuća.)

                                                                                              I to je nadam se OK.

                                                                                                            Sasvim OK.

       

Dakle, na isti način – zadigne li se bar malo iskustvo istorije, da se izrazim patetično – posmatrač iz POPULACIONOG LIMBUSA[3] tzv. „prvog sveta“ određene istorijske epohe (Atine ili Rima u doba antičke klasike, Bagdada iz 7.veka, renesansne Firence, Pariza iz doba fin de siecle-a, današnjeg NY, LA ili Tokija), nazovimo ga PRIMAR-LIMBUSOM, okružen je globalnim SEKUNDARNIM LIMBUSIMA zaostalijih svetova-kultura udaljenih od enklave pomenutog PRIMAR-LIMBUSA srazmerno civilizacijskom pomaku svakog od tih svetova-kultura. I svaki kilometar izvan granica bilo kog LIMBUSA u prostor (s), istovremeno predstavlja i pokret u vremenu (t): desetinama ili čak stotinama godina u prošlost ili budućnost. Ta vremensko-prostorna relativnost (s jedne strane) i atomičnost ili monadičnost (s druge strane) osnovne su karakteristike svakog populacionog limbusa, što za posledicu između ostalog ima i to da je komunikacija među njima suštinski VIRTUELNA[4], i u odnosu na njihove realnosti pojedinačno FIKTIVNA, odakle opet slede itd., itd[5] 

Očigledno je da našem već pomenutom posmatraču mora izgledati da sa svakim novim civilizacijskim pomakom realiteta njegovog "sopstvenog" limbusa, svi ostali limbusi se sve više udaljavaju od njega, rasprskavaju se radijalno u potpuno hablovskom CRVENOM UZMAKU CIVILIZACIJE, gubeći se sve brže ka mraku ISTORIJSKOG ZABORAVA.            

                                                                                                          I to je tako.

                     Primer br.1: ASINHRONICITET ISTORIJE

Naime, 2/3 današnje svetske populacije čini još uvek agrarno stanovništvo od čega su samo 1/5. dostupna sva tehničko-tehnološka dostignuća karakteristična za tzv. „prvi svet“ početka XXI veka. Preostale 4/5. (uglavnom od one prve 2/3. čovečanstva) žive "ispod" tog dostignutog civilizacijsko-istorijskog aktualiteta, a od toga opet najmanje jedna polovina bavi se agrikulturom na predcivilizacijskom pa čak i na neolitskom nivou privređivanja: veliki delovi Azije, Afrike, delovi Latinske Amerike, Australije i Okeanije. Recimo samo to da su danas u najmnogoljudnijim zemljama sveta, Kini, Indiji Egiptu i sl., još uvek u najširoj upotrebi sredstva za proizvodnju identična onima koja su pronađena u iskopinama preistorijskih lokaliteta Mohendžo-Daro i Arapaha u donjem Indu, Hierakonpolisu u gornjem Nilu, itd., datirane starosti između 3500 i 5000 g. pre Hr.: identični žrvnji, seoska kola sa punim drvenim točkovima, vile, mlatilice za žito, čamci i sl. (Pet milijardi ljudi na Zemlji živi siromašnije od Srbije koja je sa 119. mestom, uz BiH, Makedoniju i Albaniju, na poslednjem mestu u Evropi po bruto nacionalnom dohodku, a taj broj se svake godine POVEĆAVA za 80 miliona.

                    A to znači šta?

To znači da danas najmanje pet milijardi stanovnika planete Zemlje – paradoksalno - živi uistinskoj TRANS-ISTORIJSKOJ PROŠLOSTI, između cca 5000.g. pre i cca 500.g. posle nove ere, iako neupućenom posmatraču mogu izgledati KAO DA su savremenici današnjeg doba samo zato što je moguće fizički doputovati do njih. Uistinu, to je samo neka vrsta FIKTIVNE SAVREMENOSTI, odn. FIZIČKA OBMANA ili ILUZIJA SAVREMENOSTI koja bi se zaista mogla nazvati i "virtuelnom", na isti način kao što su već pomenute udaljene zvezde samo fiktivno (virtuelno) istovremene (sinhrone) sa posmatračem na Zemlji i njegovim "sada". To jest samo neka vrsta totalne i opipljive fatamorgane objašnjive isključivo fenomenologijom radioskopa i teleskopa; jer za POVJEST, koja je Čoveku stvarnija od stvarnosti same, najveći deo čovečanstva samo su  ŽIVI FOSILI,

                                       HODAJUĆA PROŠLOST, ili,

                                       FANTOMI ISTORIJE.

 A TO SMO – nažalost, u ovom našem balkanskom grobu sveta – SADA MI!

                                                               Dobrodošli u mrak Prošlosti.

---

[1]    Ako ne i čitave stvarnosti na čemu bi verovatno insistirao, recimo, grčki filozof Protagora. Za onu manje radikalnu iako snažnu tezu o indeksičnosti ekspresije „SADA“ vidieti npr. A. Grünbaum (1967).

[2]   Tzv. Milanska kosmoloska škola i sl.

[3]   Vidi sekciju Teze i paradoksi (tek treba da bude napisano; prim.aut.) U daljem tekstu definicija pojma Populacionog Limbusa (PL) biće izvedena samo deskriptivno. Neka ovde bude pomenuto samo to da su neke od osnovnih karakteristike PL-a sledeće: 

(1) izolovanost (vremensko-prostorna, psihološka), (2) homogenost, i (3) inercija. Premda PL ima značajnih sličnosti sa mendelovskom grupom, ne može se svesti na nju.

[4]   Videti metodsku jedinicu Sociopatio Viridis, a posebno Ogledalo Limba (tek treba da bude napisano; prim.aut.)

[5]   Problemi populacija emigranata i stranih radnika u Zap.Evropi i USA u komunikaciji sa domaćim stanovništvom ukazuju upravo na tu činjenicu. To me je jednom prilikom u razgovoru sa prijateljem navelo na trag čuvenog paradoksa nalik onom Zenonovom paradoksu  o "Ahilu i kornjači" a koji sam kasnije nazvao Paradoks o nemogućnosti prelaska ulice. (v. Teze i paradoksi; tek treba da bude napisano; prim.aut).