Uvod

                                              Uvodna reč

                                          

Ponekad mi se čini da nema onoga ko se mučen kiselinom u stomaku, umoboljom, embolijom, ili prosto insomnijom (čekajući san ili samo jutro), ili možda ništa od svega toga, ali u svakom slučaju ne verujem da postoji iko ko se u izvesnim - da kažem "situacijama" - nije zagledao u duboko crno ništa iznad glave i one jedvavidljive svetlucave rupice tako fino izbušene u mraku nebeskog svoda pitajući se... itd., itd.

E sad: te takozvane "zvezde", "magline", "planete", „usijane lopte gasa“ i ostale ne-znam-kakve nebeske objekte mi zaista vidimo - tu se SVI slažemo. Opažamo teleskopima, njihova svetlost doista ostavlja trag na fotografskoj ploči i našoj retini, i to je stvarno tako, dakle nije reč o optičkoj varki, varijacijama svetlosnih frekvenci, vremensko-prostornom zakrivljenju, iluziji ili sl. Pa ipak, u vremenskom trenutku t´ (sadašnjem) dok ih posmatramo, mnoge od njih već milionima godina ne postoje a do nas dopire samo njihov jošuvekpostojeći zapis, svetlosni ili radiofonski trag, EPITAF takoreći. A to dakle znači da MI 
                           – koji sebe držimo za meru SADAŠNJOSTI[1] –    
                "komuniciramo", dakle, samo sa njihovom dalekom PROŠLOŠĆU,

ustvari – za nas – nekom vrstom FIKTIVNE, ili virtuelne REALNOSTI. One i mi, dakle, ne postojimo u istoj realnosti, tj. naše realnosti su ASINHRONE. (Naravno, već iz same činjenice asinhroniteta slede brojne implikacije, a astro-fizičari, filozofi, fenomenolozi - da ne pominjemo Kanta - transcedentalni i racionalni kosmolozi[2], socio-patolozi pa čak i socio-psiholozi - kasni Jung npr. - odatle bi sigurno izveli mnogi dalekosežan zaključak, ali "mi" ćemo se za "naše" potrebe zadržati na ovoj tački koja je za sada izgleda sasvim zadovoljavajuća.)

                                                                                              I to je nadam se OK.

                                                                                                            Sasvim OK.

       

Dakle, na isti način – zadigne li se bar malo iskustvo istorije, da se izrazim patetično – posmatrač iz POPULACIONOG LIMBUSA[3] tzv. „prvog sveta“ određene istorijske epohe (Atine ili Rima u doba antičke klasike, Bagdada iz 7.veka, renesansne Firence, Pariza iz doba fin de siecle-a, današnjeg NY, LA ili Tokija), nazovimo ga PRIMAR-LIMBUSOM, okružen je globalnim SEKUNDARNIM LIMBUSIMA zaostalijih svetova-kultura udaljenih od enklave pomenutog PRIMAR-LIMBUSA srazmerno civilizacijskom pomaku svakog od tih svetova-kultura. I svaki kilometar izvan granica bilo kog LIMBUSA u prostor (s), istovremeno predstavlja i pokret u vremenu (t): desetinama ili čak stotinama godina u prošlost ili budućnost. Ta vremensko-prostorna relativnost (s jedne strane) i atomičnost ili monadičnost (s druge strane) osnovne su karakteristike svakog populacionog limbusa, što za posledicu između ostalog ima i to da je komunikacija među njima suštinski VIRTUELNA[4], i u odnosu na njihove realnosti pojedinačno FIKTIVNA, odakle opet slede itd., itd[5] 

Očigledno je da našem već pomenutom posmatraču mora izgledati da sa svakim novim civilizacijskim pomakom realiteta njegovog "sopstvenog" limbusa, svi ostali limbusi se sve više udaljavaju od njega, rasprskavaju se radijalno u potpuno hablovskom CRVENOM UZMAKU CIVILIZACIJE, gubeći se sve brže ka mraku ISTORIJSKOG ZABORAVA.            

                                                                                                          I to je tako.

                     Primer br.1: ASINHRONICITET ISTORIJE

Naime, 2/3 današnje svetske populacije čini još uvek agrarno stanovništvo od čega su samo 1/5. dostupna sva tehničko-tehnološka dostignuća karakteristična za tzv. „prvi svet“ početka XXI veka. Preostale 4/5. (uglavnom od one prve 2/3. čovečanstva) žive "ispod" tog dostignutog civilizacijsko-istorijskog aktualiteta, a od toga opet najmanje jedna polovina bavi se agrikulturom na predcivilizacijskom pa čak i na neolitskom nivou privređivanja: veliki delovi Azije, Afrike, delovi Latinske Amerike, Australije i Okeanije. Recimo samo to da su danas u najmnogoljudnijim zemljama sveta, Kini, Indiji Egiptu i sl., još uvek u najširoj upotrebi sredstva za proizvodnju identična onima koja su pronađena u iskopinama preistorijskih lokaliteta Mohendžo-Daro i Arapaha u donjem Indu, Hierakonpolisu u gornjem Nilu, itd., datirane starosti između 3500 i 5000 g. pre Hr.: identični žrvnji, seoska kola sa punim drvenim točkovima, vile, mlatilice za žito, čamci i sl. (Pet milijardi ljudi na Zemlji živi siromašnije od Srbije koja je sa 119. mestom, uz BiH, Makedoniju i Albaniju, na poslednjem mestu u Evropi po bruto nacionalnom dohodku, a taj broj se svake godine POVEĆAVA za 80 miliona.

                    A to znači šta?

To znači da danas najmanje pet milijardi stanovnika planete Zemlje – paradoksalno - živi uistinskoj TRANS-ISTORIJSKOJ PROŠLOSTI, između cca 5000.g. pre i cca 500.g. posle nove ere, iako neupućenom posmatraču mogu izgledati KAO DA su savremenici današnjeg doba samo zato što je moguće fizički doputovati do njih. Uistinu, to je samo neka vrsta FIKTIVNE SAVREMENOSTI, odn. FIZIČKA OBMANA ili ILUZIJA SAVREMENOSTI koja bi se zaista mogla nazvati i "virtuelnom", na isti način kao što su već pomenute udaljene zvezde samo fiktivno (virtuelno) istovremene (sinhrone) sa posmatračem na Zemlji i njegovim "sada". To jest samo neka vrsta totalne i opipljive fatamorgane objašnjive isključivo fenomenologijom radioskopa i teleskopa; jer za POVJEST, koja je Čoveku stvarnija od stvarnosti same, najveći deo čovečanstva samo su  ŽIVI FOSILI,

                                       HODAJUĆA PROŠLOST, ili,

                                       FANTOMI ISTORIJE.

 A TO SMO – nažalost, u ovom našem balkanskom grobu sveta – SADA MI!

                                                               Dobrodošli u mrak Prošlosti.

---

[1]    Ako ne i čitave stvarnosti na čemu bi verovatno insistirao, recimo, grčki filozof Protagora. Za onu manje radikalnu iako snažnu tezu o indeksičnosti ekspresije „SADA“ vidieti npr. A. Grünbaum (1967).

[2]   Tzv. Milanska kosmoloska škola i sl.

[3]   Vidi sekciju Teze i paradoksi (tek treba da bude napisano; prim.aut.) U daljem tekstu definicija pojma Populacionog Limbusa (PL) biće izvedena samo deskriptivno. Neka ovde bude pomenuto samo to da su neke od osnovnih karakteristike PL-a sledeće: 

(1) izolovanost (vremensko-prostorna, psihološka), (2) homogenost, i (3) inercija. Premda PL ima značajnih sličnosti sa mendelovskom grupom, ne može se svesti na nju.

[4]   Videti metodsku jedinicu Sociopatio Viridis, a posebno Ogledalo Limba (tek treba da bude napisano; prim.aut.)

[5]   Problemi populacija emigranata i stranih radnika u Zap.Evropi i USA u komunikaciji sa domaćim stanovništvom ukazuju upravo na tu činjenicu. To me je jednom prilikom u razgovoru sa prijateljem navelo na trag čuvenog paradoksa nalik onom Zenonovom paradoksu  o "Ahilu i kornjači" a koji sam kasnije nazvao Paradoks o nemogućnosti prelaska ulice. (v. Teze i paradoksi; tek treba da bude napisano; prim.aut).