Ogled o slobodi II

 

                                       Ogled o slobodi II

                               (Varijacija na temu Eriha Froma)

 

 

Teza br 2: Sloboda kao negativna kategorija.

 Ili, sloboda je VIDLJIVA samo onda kada NE POSTOJI!

 A ukoliko nije vidljiva TREBA JE UZETI – da bi postala vidljiva!

 

Drugim rečima sloboda je vidljiva je samo kao nedostatak, tj, kada je izgubljena. I kao što i glad i žeđ niko ne oseća kada je sit i napojen, tako se i sloboda ne „oseća“ kada je čovek slobodan. I onda se takva sloboda – da upotrebim Erihov izraz - pokazuje kao negativna sloboda, sloboda „od“ tog nedostatka, prinude, egzistencijalne prisile, zahteva i sl. Ili preciznmije, bez poništavanja, ništenja i uništavanja nema slobode, i obrnuto.

U tom smislu valja razumeti sumornu istinu danskog egzistencijaliste Sorena Kirkegora kada kaže: Sloboda i ništavilo uvek idu ruku pod ruku!

Recimo da se do ovde nekako i slažem sa Erihom.

 

Paradoksalno, međutim, čim je sloboda „osvojena“ ona što pre ponovo mora da se zameni za neslobodu, inače će prosto da nestane. I to nema veze sa psihologijom ljudi (strahom, nesigurnošću i sl., o kojima govori Erih), niti sa psihologijom ili patologijom društva (o kojoj govori Luter) već sa unutrašnjom dijalektikom i efemernom prirodom samog fenomena slode. Ili što bi Bjorn Ulveus i Beni Anderson otpevali (hvala S. Strajniću na ovom citatu): It´s elusive and hard to hold, it´s a fleeting thing.

 

Jer sloboda se brzo pretvara u kirkegorovsku ispraznost i ”ništavilo”. Kao i sam život,

sloboda je ona valuta kojom mora da se plati cena da bi se dobilo nešto drugo. Sloboda je taj egzistencijalni novac kojim može da se kupi nešto još vrednije, vrednije i od egzistencije i od slobode same. A to su velika slova. Veliko slovo „E“ na početku reči „egzistencija“, veliko „S“ na početku reči „smisao“, veliko „R“ na početku reči „realizacija“, veliko „M“ na početku reči „misija“. I to je suština pozitivne slobode, ili slobode „za“, o kojoj govori Erih iz naslova. Međutim, o čemu on ne govori je to da se ta sloboda „za“, ne sastoji u odluci kako će sloboda da se dobije - već kako će da se IZGUBI.

 

Jer kao što se živeti ne može prosto tek tako, na isti način ne može se biti ni prosto slobodan tek tako. Neupotrebljena sloboda je kao papirni novac skriven u dušeku, za koji nikada nije ništa kupljeno. Vremenom njegova vrednost devalvira i najdalje za jedan ljudski vek za taj novac (ako ga umeđuvremenu nisu pojeli miševi, buđ i crvi) ne samo da ne može ništa da se kupi na ovom svetu vec, što je još gore, ni na onom.

Sloboda i život dva su dva lica Janusove maske vremena.

Stoga je i odgovor na mnogo raspravljano filozofsko pitanje o smislu prilično jednostavan. Sve je to samo „kupoprodajna transakcija“ rekao je jednom Bernar-Mari Koltes. Egzistencijalna kupoprodaja u kojoj je sloboda novac. „Ko za novac nije ništa pazario džabe ga je imao“ rekao je drugi put. E sad: odluka može biti dobra ili ne, autentična ili ne, prava ili pogrešna, istinita ili lažna, autonomna ili ne, sve jedno. Ali žIVOT MORA BITI RAZMENJEN. Ne može se prosto živeti (kao što to zamišlja gospodin iz naslova) – a SLOBODA JE CENA KOJA ZA TO MORA BITI PLAćNA.

 

A Daša (nam) Duhaček (iz I teze) dodaje: Sloboda ne postoji, ona se uvek daje!

I dok je ona prva sloboda (od) karakteristika stalne borbe za egzistencijalni opstanak ljudi II i III sveta, ona druga sloboda (za) karakteristika je egzistencijalističkih iskušenja, duhovnog nespokoja i mentalnog razdora razvijene Evrope i I sveta.

                                                                                    Koja je gora, to samo Bog zna.

 

Ogled o slobodi I

 

                                      Ogled o Slobodi

               "Sloboda ne postoji, ona se uvek daje!" (D. Duhaček)

 

        Osim ideala racionalizma, evolucionizma, istoricizma, progresa itd., itd., nasleđenih iz doba prokazanog nemačkog idealizma, ideal SLOBODE ostao je jedan od centralnih interesa i pitanja današnje epohe. Danas je to sigurno jedan od najrabljenijih ideoloških pojmova pa zato evo i nekoliko površnih redova o toj inače dubokoj temi, kao i nekoliko paradoksa koji se tu kriju.

          Svi, naravno, znaju šta je SLOBODA, jer znaju o čemu je reč.

        Ali iako – kažem – svi znaju ŠTA je sloboda, pitanje je međutim, kad kažemo ”sloboda” da li smo i istinski svesni o čemu je govorimo? Tj. da li je to još jedan od onih pojmova čije je značenje univeralno (prisutno u svim jezicima i kulturama) i opšte (koristimo ga svaki dan) ali je sadržaj (referenca) tog pojma potpuno neodređena?

         Na šta mislim.

         Uzmimo jedan primer: kada kažemo ”nebo” svi mi znamo na šta ta reč znači i na šta otprilike referira ali sadržaj te reference je potpuno neodređen: za Grka je to beskrajno-providni tirkiz koji otvara prozor direktno u spoljne krugove raja, za Italijana iz Toskane to je azurno plavetnilo prošarano ljupkim oblačicima nalik ovčicama, za Skandinavca olovo pod kojim treba dobro sagnuti glavu da nebi zakačio u neprovidno testo tog sivila. O moru, suncu, palažama, da i ne govorim. Slično je, verovatno, i sa velikom većinom ostalih reči, pojmova i termina koje svakodnevno upotrebljavamo naivno vjerujuću da nas sugovornik razume i prati. A među tim pojmovima, jedan od najkontroverznijih je i ”sloboda”.

          Elem, zarez, vratimo se k našoj temi i nemačkom idealizmu od koga je sve i počelo. Kao što svi opet znamo, najviši ideal i vrlina protestantskog, tevtonskog srednje-evropskog, kao i zapadnog anglo-saksonskog sveta je ostvarenje slobode i nezavisnosti. A to je u pomenutom svetu moguće samo putem rada, reda i discipline, tj. vere u RAD, RED, DISCIPLINU i državne institucije izgrađene na ovim vrlinama. Zbog toga to ostaju tri osnovne moralna stuba protestantskog Hrišćanstva. I to je ok. A to najbolje ilustruje Luterov mudri stav: ”Sloboda je nezavisnost koju je izmislio sam čovek!”

          Ali i najveća vrlina romanskog, katoličkog sveta Juga Evrope, te čitave Latinske Amerike, takođe je ideja slobode. Samo što se ova ne ostvaruje kroz akciju, poštovanjem rada, rada i discipline, već putem prihvatanja činjenice da je čovek socijalno bice i shvatanjem toga da niko ne može da živi sam već samo u zajednici sa drugima i za druge, drugim rečima putem odluke da se živi u JEDINSTVU sa drugima. Dakle, shvatanjem i prihvatanjem zavisnosti od drugih. I tu se može primeniti ona rano-hegelovska, a duhom kasno-katolička, maksima: ”Sloboda je spoznata nužnost!”.

          Konačno, tu je i svet ortodoksije, sve-slovenski, grčki, balkanski ali i onaj severni, kaspijski, pa donekle čak i altajski. Tu u velikoj meri ljudi veruju da je sloboda ono što bi se na turskom ali i arapskom verovatno reklo ”ćejf”, a na srpskom volja i samovolja: pravo na DERT kada je svima do MERAKA, i na MERAK kada je svima do DERTA. Ili što reče Bora nam Stanković: ”Sevdah cene nema!”

          Dakle Luteranci protiv Hegelijanaca, a svi zajedno protiv Bore. I jedni i drugi i treći streme istom opštem dobru, SLOBODI, i tu se svi slažu, samo se više ni oko čega dugog ne slažu. A pogotovo ne oko toga ŠTA je sloboda i kako do nje doći. Ali tu problemima nije kraj. Jer kao što znamo svaki put ima svoju stramputicu, svako pijanstvo svoj mamurluk, a tako i svaki ideal ima svoja otrežnjenja. A otrežnjenja od pijanstva slobode su sledeća:

1. Protestantska nezavisnost i demokratija lako se pretvaraju u iluziju o slobodi, usamljenost, APSURD i OTUĐENOST (v. Kirkegor, Toler, Niče, Strindberg i Bergman). Zato samoće, depresije, besmislenih ubistava i samoubistava, pedofila, pedijatara, psihijatara i MASOVNE MANIPULACIJE, nema nigde više nego u Nemačkoj, Skandinaviji, GB i SAD.

2. Katolička zavisnost vodi sputanoj individualnosti, utapanju u pasivnost simbijotskog elitizma i netolerantnosti, netrpeljivost prema svemu što je različito, bezizlazu prema ”duhovnim agentima” te konstantnom osećanju GREHA na kome je baziran kompletan moral (v. Lorka, Trijana, Ernesto Boal i Đ.Verga). Zato su MILITANTNI NACIONALIZAM i FAŠIZAM specijalitet katoličkog Mediterana i Latinske Amerike.

3. Pravoslavna samovolja vodi s jedne strane konstantnom osećanju obaveze i zaduženosti prema ”svetovnim agentima” (istoriji, prošlosti, vlasti, roditeljima, zemlji i sl.), a sa druge ANKSIOZNOSTI i MELANHOLIJI, te čitavom vatrometu individualnih patlogija koje sve zajedno direktno završavaju u ANARHIJI (v. Čehov, Bora, Kropotkin, Bakunjin, Tolstoj i Arcibašev). Na kraju, melanholija i anarhija otvoreni su put u ROPSTVO, TOTALITARIZAM i DIKTATURU.

       Posle svega imamo sledeću tri-lemu:

Apsurd i Otuđenost vs. Pokornost i Greh vs. Melanholija i Anarhija.

      I na kraju, ostaje – šta? I jedan i drugi i treci mit o slobodi završavaju u bezizlazu ideološkog ropstva. Pomenimo samo najskorije i najsvetlije (najvidljivije) istorijske primere: 

Protestantski NACIZAM/ katolički FAŠIZAM/ pravoslavni KOMUNIZAM.

      No prevario se onaj koji je pomislio da je to najgore što naš trpeljivi Globus može da snadje. Krene li se, dakle, dalje na ISTOK gde se ljudi jedni pred drugima savijaju kao kifle, i zabranjeno im je da gledaju u oči ili jedni drugima – ne daj bože – da pređu senku, tu od slobode ne postoji čak ni ”s” u bajkama za decu. Prema osnovnim zakonima večnog ustrojstva univerzuma i vrlinama ispunjene životne mudrosti tu je čovek isto što i bubašvaba, crv ili glista, pa stoga tako i treba da se ponaša prema sebi i drugima: kao prema bubašvabama, crvima ili glistama. Sve ostalo je, naravno, pan-kosmički greh.

       Ali i od goreg ima gore. Neke od najprominentnijih ideologija i religija sveta, indijske VEDE npr., izjednačavaju čoveka sa zrnom peska, ili, što bi se današnjim rečnikom reklo, subatomskom česticom. Takvo izjednačavanje energetskih potencijala pomenutih sistema (tj. čoveka i zrna peska) sa stanovišta termodinamike, međutim VRHUNSKA JE MEGA-BESMISLICA I ARHI-GLUPOST koja entropiju proglašava ne samo dostignutom stanjem univerzuma već i samu smrt drži jedinim mogućim izborom i iživotnim idealom.

      I sada šta reći o slobodi?!

Mona Liza u starom Rimu: uloga umetnosti u nastanku univerzuma

 

                                     Mona Liza u starom Rimu:                                                                        Prilog tezi o ulozi umetnosti u nastanku univerzuma

Nedavno sam, sređujući rukopise i papire, naišao na interesantne zabešleske sa predavanja, danas verovatno najperspektivnijeg nemačkog filozofa mlađe generacije, Markusa Gabrijela. U prolećnom semestru 2012, na filozofskom otseku univerziteta u Aarhusu, Gabrijel je kao gostujući predavač održao seriju predavanja i laboratorija posvećenih jednoj od centralnih figura nemačkog klasičnog idealizma, Šelingu, sa posebnim osvrtom na Šelingova Filozofska istrazivanja o sustini ljudske slobode.

Kljucna reč ’sloboda’ iz naslova Šelingovih istraživanja ne odnosi se samo na čovekovu slobodu, već je shvaćena mnogo šire, naime kao mogućnost zasnivanja čitave jedne ontologije. U Gabrijelovoj interpretaciji jedna od osnovnih karakteristika tako shvaćene slobode, i ključ Šelingove tzv. ’pozitivne filozofije’ jeste uvođenje suštinskog pitanja perspektive vremena, prepoznavanjem onog vremena u kome sve  što danas postoji još nije postojalo i tek je trebalo da nastane.

Gabrijelov Šeling

I dok je Hegel objašnjavao stvarnost otkrivanjem jednog po jednog sloja realiteta, vraćanjem nazad u vreme, a zatim opisivao taj realitet rekonstruišući njegovu istoriju kao istoriju dijalektičkog samorazvoja (ovaj metod su kasnije nasledili i klasici marksizma), Šeling je pokušao da objasni realitet vraćanjem u vreme kada taj realitet još nije ni postojao, i kada je ’sadašnjost’ postojanja bila samo stvar budućnosti i puke potencijalnosti. To uslovno rečeno ’vreme pre vremena’ Šeling je nazvao ’pred-misećim’ vremenom, tj. vremenom do koga misao ustvari i ne može da dopre (danas to nazivamo singularnošću). A da bi od puke ’pred-misleće’ još-ne-stvarnosti nastala stvarnost bilo je potrebno, po Šelingu, da se dogodi katastrofa. Prekid. Raskid. Raskid sa prirodnim i logičkim zakonima, tranzicija od kontinuuma kauzaliteta i nužnosti determinizma ka ontološkom novumu, slučajni pokret kao izuzetak iz prirodnog toka događaja, pokret od jednog ka drugom sloju postojanja van ikakvog fizičkog konteksta, tj. bez uključivanja uobičajenog nomološkog lanca uzročnosti. Tranzicija ka nečem sasvim neočekivanom, u čemu se, uostalom, i sastoji suština šelingovski shvaćene slobode.

          Konacno, pitanje kako je Šelingov pojam tako shvacene slobode povezan sa ulogom umetnosti u nastanku čoveka, raspravljanom na ovom blogu u kontekstu Strajnić-Acetonove teze? Uopšte umetnoću? Ili da postavim to pitanje na Šelingov način, tj. u obliku misonog eksperimenta:

            Mona Liza u starom Rimu

           

Pretpostavimo da živimo u doba Antičkog Rima, da ništa ne znamo o budućoj istoriji sveta ali da imamo sva znanja o fizici, matematici i prirodnim naukama koja imamo i danas (pa čak možda i QM). Pitanje je kako je, i da li je uopšte moguće pretpostaviti da će u budućnosti nastati dela kao sto su Mona Liza, Sikstinska kapela i Gernika? Da li bilo koji prirodni zakon ili matematička teorema može da dokaže, objasni ili bar dozvoli da ta dela treba da nastanu, ili da će jednom zaista da nastanu, kao što mogu da dokažu najkomplikovanije teoreme, objasne, predvide i izračunaju fantastične pojave u univerzumu, mikro- i makro-procese u prirodi? Ako ništa drugo bar da pokažu da je je verovatnije da će jednog dana da postoje umesto da ne postoje?

Krene li se putem Lajbnicovog čuvenog principa dovoljnog razloga, kojim kreće racionalnost prirodnih nauka (ali i Hegelova rekonstruktivna dijalektika) jedino što je sigurno to je da odgovora nema: postojanje uzrokuje postojanje, nepostojanje uzrokuje nepostojanje. Nepostojanje Mona Lize povlači njeno nužno nepostojanje, ali kada je već tu njeno postojanje povlači nuzno postojanje. Dakle, ona, ili nužno postoji i nužno ne postoji. Protivrečnost. (Potencijalni prigovor da Mona Liza nužno ne postoji u doba starog Rima ali nužno postoji danas implicira da kategorija nužnosti ima vremensko ograničenje što je u kontradikciji sa defnicijom logičke nuznosti koja važi u svim svetovima i svim vremenima).

Šeling, međutim, predlaže drugi put:

Umesto Lajbnicovog proslavljenog principa dovoljnog razloga, Šeling fundamentalnim smatra princip ne-isključivanja. Ontološki noviteti postoje ne zato što se može pronaći dovoljan razlog za njihovo nastajanje već upravo obrnuto, zato što ne postoji ni jedan fizički ili logički zakon koji zabranjuje njihovo pojavljivanje. Drugim rečima, ni jedan logički, matematički ili prirodni zakon ne sprečava nastanak Mona Lize, Sikstinske kapele i Gernike, i zato će se sva ta dela u jednom momentu i pojaviti[1]. Štaviše, posežući za transcedentalnim argumentom Šeling zagovara jaku varijantu ove teze tvrdeći da se sva ta dela nislu samo slučajno pojavila, već da je njihova pojava nuzna jer je budući da ta dela već postoje to dovoljno dokazuje nužnost mogućnosti njihovog nastanka.   

          Za Šelinga ovaj princip istovremeno predstavlja i suštinu Slobode. Slobode koja se, k'o što rekoh, sastoji u pokretu i tranziciji od jednog ka drugom sloju realnosti bez uključivanja uobičajenog, nomološkog lanca fizičkog kauzaliteta; tranziciji od kontinuuma determinizma ka nuznosti kontigencije (slučaja) i stvaralastva ontoloških noviteta (kakvi su npr. Mona Liza, Sikstinska kapela, Gernik, ali i sam Čovek) koji su sustinški izuzetak iz prirodnog toka događaja.

 

PRIMEDBE:

Naravno, nije sve to tako neproblematično i naći će se mnogi, posebno poklonici fizike i fizikalisti, koji će nastojati da održe kraljicu svih znanja-matematiku i kralja nauka-fiziku na pijedestalu nedodirljivosti. Mnogo bi bilo pretresti sve primedbe, ali da pogledamo dve karakteristične: prva se tiče logike, a druga fizike.

a)      Plentitude principle

Postoji logički princip koji ipak dozvoljava postojanje svih mogućih slučajeva (pa i slučaja umetnosti) a to je Plentitude principle. On glasi ovako: sve što je potrebno da ono što je samo moguće, nužno postane i stvarno - je vreme. Tj. ako prođe dovoljno dugo vremena sve što je samo moguće nužno će postati i stvarno.

Tako kaže logički princip i to je sasvim validno.

Ali koliko je ovaj princip daleko od prirodnim zakonima ograničene fizičke stvarnosti neka pokaže sledeći račun. Da bi random-number generator super-kompjutera napisao Šekspirov Otelo bilo bi mu potrebno da prođe 10¹⁶⁶⁰⁵⁰ slovnih kombinacija veličine čitavog teksta od 40-tak gusto kucanih stranica (ukupno oko 70 000 karaktera). Koliko je to ogroman broj ne može se ni zamisliti jer ako se pretpostavi da raspolažemo super-kompjuterom koji u jednoj jedinoj sekundi može da proveri 100 kombinacija čitavog teksta, od momenta kada je univerzum stvoren pa do danas (oko 15 mlrd godina) on bi uspeo da proveri svega oko 10³⁰ kombinacija (zahvaljujem Niku na pomoći u ovom računu). Koliko je to beskonačno mala veličina u odnosu na potrebnih 10¹⁶⁶⁰⁵⁰ kombinacija suvišno je govoriti. (Mislim da sam negde pročitao da bi potrebno vreme iznosilo trilion puta duže od vremena starosti našeg univerzuma). Ta neverovatna razlika u veličinama ukazuje bar na dve stvari:

(a)   Disproporciju između vremenom ograničenog realnog sveta s jedne strane, i logičkih kategorija s druge. Tj. stepen realne primenljivosti ovog principa na Otela može se izraziti statističkom veličinom od 0,00000001 verovatnoće što se i u najstrožoj eksperimentalnoj praksi obično zaokruzuje na 0;

(b)  Fantastični stvaralački potencijal ljudskog genija (ovde konkretno Šekspirovog) čija se neponovljivost meri verovatnoćom gotovo beskonačnnog broja našeg, prirodnim zakonima ograničenog, univerzuma.    

        Konačno, verujem da neke mogućnosti i pored zakona logike zauvek ostaju neaktualizovane, iz prostog razloga što njihova aktualizacija nije dozvoljena prirodnim zakonima. Tako npr. ukoliko umesto random-number generatora izaberemo da taj posao urade majmuni (kao što to pretpostavlja Infinite monkey theorem[2]) ma koliko majmuni pokušavali da nasumičnim udaranjem po tastaturi kompjutera napišu Otela, makar imali beskonačno više vremena od ukucavanja 10¹⁶⁶⁰⁵⁰ kombinacija, dok god su majmuni oni to neće uspeti, jer u majmunskom svetu nijedna kombinacija neće aktuelno biti selektovana a niti će biti selektovan konkretni majmun sposoban da zameni random-number generator. Oni će se beskonačno zaustavljati na kraju prvog čina od koga nikada neće krenuti dalje, ili verovatnije, na kraju prve rečenice.

b)      Antopomorfnost principa Slobode

          Prirodni događaji se odvijaju iz determinisane prošlosti ka budućnosti bez ikakve budućnosti u vidu: sve što nam treba za postojanje univerzuma, od big-benga pa do kraja sveta, su inicijalni uslovi i prirodni zakoni fizike – sve ostalo je stvar inercije. Tj., opet stvar fizike. Sama mogućnost, kao logička kategorija, manifestacija nedeterminisanosti i pro-jekcija još ne postojećih, budućih, opcija (da kažemo ’sloboda’), samo je anticipacija neke ’izvan-prirodne’ moći, ljudskog ili nekog drugog uma. Tj. pretpostavka o mogućnostima u budućnosti, ili je kreacija uma ili od uma zavisna. Samo ljudi postavljaju hipoteze, predvidjanja i pretpostavke – priroda se prosto odvija. (Moja primedba Markusu Gabrijelu).

Odgovor Markusa Gabrijela: Za uspostavljanje kategorije mogućnosti nije potreban nikakav um niti projekcija uma, ništa više osim proste negacije koja je potpuno legitimni deo ponašanja prirode: u svakom i najmanjem deliću vremena i na svim nivoima događaji koji bi inače morali da se dogode - izostaju. Najveći broj tih negacija prosto nije selektovan. Ali principom nagomilavanjem negacija na različitim nivoima dolazi se do toga da samo nepostojanje (nazovimo ga ’ne A’) nije više isključeno ni jednim prirodnim ili logičkim zakonom (’ne nužno’).

Drugim rečima princip glasi: ‘ne nužno, ne A’.

Pretpostavimo da je ’A’ Mona Liza. Zamenom dobijamo sledeću propoziciju: ‘Nije nužno da ne postoji Mona Liza’ što je logički potpuno ekvivalentno propoziciji ‘Postojanje Mona Lize je moguće’.

          Nagomilavanje prostih negacija i njihova različita distribucija po različitim nivoima sve je što je neophodno i dovoljno da bi se objasnio princip ontološke Slobode i kreativnost kao emergentno svojstvo kompleksnosti negacija.

Uloga umetnosti u nastanku čoveka: stari argumenti 

u Šelingovom kontekstu.

Konačno, može se postaviti pitanje da li ovako, u kratkim crtama, izložena Šelingova teza na bilo koji način ima veze sa Strajnić-Acetonovom tezom o Ulozi umetnosti u nastanku Čoveka, a o kojoj je ranije pisano na blogu Filizofija Tranzicije? I potpuno neočekivano, Strajnić-Acetonova teza – zasnovana na sasvim rezličitim premisama i pretpostavkama – pokazuje se u velikoj meri kompatibilna sa Šelingovom ”pozitivnom filozofijom” a pre svega krucijelnom ulogom Slobode u njoj. 

Ta kompatibilnost može se pratiti u nekoliko sledećih tačaka:

  

1.    Šeling: Princip ne-isključivanja, tj. dopuštanja svega onoga što nije a priori isključeno prirodnim ili logičkim zakonima, koji stoji nasuprot principu dovoljnog razloga osnovna je pretpostavka principa slobode i mogućnosti ontološkog novuma.

Strajnić-Aceton: Princip disipacije energije kod otvorenih, samo-održavajućih i samo-unapređujućih termo-dinamičkih sistema (kakvi su biljke, životinje i ljudi), kao i emergencija njihovih novih svojstva, dovodi u pitanje tranzitivnost principa inercije i dovoljnog razloga – što je jedna je od osnovnih pretpostvaki uspešne teorije fenomenalne svesti i umetničkog stvaralaštva.

2.   Šeling: Sloboda predstavlja pokret (od jednog ka drugom nivou realnosti) koji isključuje lanac kauzaliteta prirodnih zakona (bottom-up kauzalitet). U Gabrijelovoj interpretaciji bottom-up kauzalitet je ipak uključen, ali samo kao njegova negacija.

Strajnić-Aceton: Differentia specifica čoveka najintimnije je povezana sa revolucionarnom sposobnošću čoveka da manipuliše sopstvenom fiziologijom a preko fiziologije i svojom fenomenologijom (top-down kauzalitet) bez uključivanja fizičke sredine. Pretpostavka obrnutog (downward ili top-town) kauzaliteta igra suštinsku ulogu u nastanku umetnosti i estetskog stvaralaštva uopšte.

3.    Šeling: Tranzicija od kontinuuma kauzaliteta i nužnosti determinizma ka ontološkom novumu, predstavlja izuzetak iz prirodnog toka događaja tj. van fizičkog konteksta.

             Strajnić: Koren reči ’umjetnost’ je prilog za način ’umjetno’ u prevodu

            'veštačko’ ili  van-prirodno. Umjetno = veštačko = emergentno.

4.      Šeling: Nastanak ontoloških noviteta je slučajnost i izuzetak iz prirodnog toka, a za to je potrebna sloboda (kontigentnost) samo-nastanka i samo-kreacije izvan spontaniteta (nužnosti) prirodnih događaja.

Strajnić-Aceton: Nastanak čoveka kroz samo-stvaranje. Manipulacija sopstvenom fenomenologijom i fiziologijom ključno je mesto u kome treba tražiti onu “odskočnu dasku” (Strajnić, 2019) neophodnu za razvoj viših kognitivnih sposobnosti Homo Sapiensa. Estetsko stvaralaštvo u kome mentalni projekat, vizija, scenario, plan, ili koncept, prethodi njegovoj praktičnoj realizaciji paradigma je praktične racionalnosti uopšte, i u sebi objedinjuje ono što je samo potencijalno moguće (sloboda) i ono sto je aktuelno ostvarljivo (nužno)[3].

5.      Šeling: Filozofija koja se bavi slobodom i kreativnom tranzicijom kao svojom osnovnom temom = pozitivna filozofija.

Aceton: Filozofija koja se bavi slobodom i kreativnom tranzicijom kao svojom osnovnom temom = filozofija tranzicije.

                 Mislim da je korelacija ovim tačkama utvrđena.

I na samom kraju ovog kratkog eseja, a evo i jedne, ponajmanje očekivane implikacije koja gore-postavljeno pitanje o ontološkoj mogućnosti umetnosti dovodi u najtešnju vezu sa ključnim pitanjima metafizike. Od Parmenida pa do Hajdegera i dalje, filozofi su pokušavali da ogovore na pitanje o singularnim događajima izvan prostora i vremena, izvan mogućnosti saznanja, izvan konteksta danas poznatih prirodnih zakona: “Zašto postoji nešto a ne nista?”[4]

        Sledeći Šelinga i njegov princip ontološkog raskida (tranzicije) od ‘pred-misleće’ i nesaznatljive još-ne-stvarnosti do danas saznatljive i nastale stvarnosti, sve što je potrebno to je da se dogodi katastrofa. Prekid. Raskid. Ili, kako je gore demonstrirano, da se aktuelizuje princip u svemu identičan principu umetničkog stvaralastva. Budući da je sam princip nastanka nečega (Mona Liza npr.) identičan principu stvaranja svega (univerzuma) pitanje zašto postoji nešto a ne ništa svodi se na pitanje zašto postoji Mona Liza umesto da ne postoji. Sledeći transcedentalni argument (vidi gore Mona Liza u starom Rimu) budući da nešto postoji, čak i da nije postojalo, već samim ne-isključivanjem mogućnosti nastanka nečega, mogućnost postojanja nečega postaje nužna. 

        Na ovom mestu, ja lično (za Strajnića ne znam), nažalost, ipak napuštam idealističkog metafizičara Šelinga, često slepog za probleme realne egzistencije i ostajem veran realnom egzistencijalizmu često slepom za idealističku metafiziku. I ma koliko da se ’božanski tvorac’ ili ’slučaj’ koristio istim metafizičkim principima kao i tvorac Mona Lize, vraćajući se na Strajnić-Aceton tezu ja sam ipak sklon da demijurgiju (kao metafizičku veštinu stvaralaštva) prepuštam samo umetnosti, umetničkom stvaralaštvu i Čoveku koji je upravo tom veštinom stvorio sva svoja čudesna dela a među njima i svoje najlepše delo - samoga sebe - vajajući svoj sopstveni lik iz kamenog bloka prirodnih nužnosti.

---

[1] Naravno, pozitivni princip dovoljnog razloga se može preformulistati u negativni princip tako da glasi: razlog nepostojanja Mona Lize nije isključen. 

[2]  Ispitujući vu teoremu američki pisac Dejvid Iv u svom pozorišnom komadu Reči, reči, reči (1987) daje trojci majmuna (Miltonu, Sviftu i Kafki) u zadatak da nasumičnim udaranjem po pisaćoj mašini napišu Šekspirovog Hamleta. 

[3]  v. Aristotel i koncept dinamoenergizma (Fizika, ....)

[4]  Odgovori na ovo pitanje kreću se od toga da je ništa je nemoguće (Parmenid), da je ništa dobijeno nerealnom predikacijom (Kant?), da je u fizici ništa nestabilno i nepostojano (Frenk Vilček), pa do toga da je to argument za postojanje savršenog bića-tvorca (ontološki argument), da je samo pitanje po sebi pogrešno i nemoguće (SEP), ili da je nešto proizvod kvantum-spontaniteta (Stiven Hoking).