Jesenjin i duh
Jedna od najtrivijalnih istina je to da čovek obično više ceni i voli sopstvenu kolibu nego tuđi dvorac. I to nije nikakvo iznenađenje. Jer čak i napukla vrata i izvaljeni prozori, pod uslovom da su moji, zadržavaju vetromrazicu bolje nego li debeli zidovi sreće i blagostanja ako su tuđi.
Ili kako je to biranim rečima opisao Jesenjin u jednom svom pismu prijatelju, iz Amerike 1922: “Šta da kažem o ovom najužasnijem carstvu malograđanštine koje se graniči sa idijotizmom. Osim fokstrota ovde nema skoro ničega, ovde žderu i piju, i opet fokstrot. Čoveka ovde još nisam sreo i ne znam gde bih ga mogao naći. U najvećoj modi je gospodin dolar, za umetnost im se fućka - najveće dostignuće je mjuzikl. Ja čak ni knjige ovde nisam hteo da izadajem, bez obzira na nisku cenu papira i prevoda. Pa one nikome ovde i ne trebaju. Dušu ovde na Zapadu zbog interesa licemerno prodaju za dolar ili kao nepotrebnu robu menjaju za bezdušnost. Neka smo mi i siromašni, neka nas pritiska hladnoća i glad... ali zato imamo dušu koja nije za prodaju.”
Zaista lepo rečeno. Pravo pesnički. Pretpostavljam da je pesnik mislio na onu veliku rusku dušu koja je pre i posle ovih divnih literarnih redova poslala u smrt na desetine Jesenjinove sabraće pesnika jer su o toj velikoj “duši” imali drugačije mišljenje. Među njima i Maksima Gorkog (1936), Borisa Lavrenjeva (1936), Osipa Mandeljstajma (1938), Vsevoloda Ivanova (1937), Isaka Babelja (1940), Aleksandra Fadejeva (1956), Volodimira Svidžinskog (1975), Vasila Stusa (1985), i mnoge druge. Samo avgusta 1952. u “Noći ubijenih pesnika”, streljano je 13 jevrejskih intelektualaca, uglavnom pesnika. Ironično je to da ni sam Jesenjin nije izbegao sličnoj sudbini. Jedva tri godine nakon citiranog pisma, razočaran “dušom“ svoje Rusije, Jesenjin se 1925. pridružio onima onima koji su odlučili da sebi oduzmu život jer nisu pristajali na takvu stvarnost: Nikolaju Gumiljevu (1921), Vladimiru Majakovskom (1930), Mihailu Kolcovu (1940), Marini Cvetajevoj (1941), Nikolaju Erdmanu (1970) i dr. Da ne pominjem još stotine njih u izgnanstvu, od Šklovskog, Solženjicina, Bulgakova, Pasternaka, Piljnjaka, Šinjavskog, Brodskog, pa do masu onih koji su osuđeni na „civilnu smrt“ kao A. Ahmatova, Jerofejev, Platonov, Mandeljšatajm, Babelj i dr. (Ne mogu da gresim dušu bilo je i onih koji su umrli prirodnom smrću. Voznesenjski na primer. Premda mu je sudbina za vreme Hruščova visila o koncu.)
Još je veća ironija da se uprkos svemu, ta “duša” o kojoj piše Jesenjin još i danas koristi kao sinonim za “duh” i “duhovnost” o čemu posebno obilato govore isposnici, duhovnici, crkveni i sveti oci, ideolozi i ostali narodni pastiri i mudraci. Jer, po njima, onaj koji nema “dušu” nije sposoban da se uzdighe do “duhovnosti”, a bez duhovnosti zauvek se ostaje osuđen na duhovni mrak a samim tim i na moralni astigmatizam, prokletstvo predaka, izdaju sopstvene istorije, te tumaranje u paklu zabluda i satanskih muka. I to svima izgleda jasno.
Nazovimo ovaj popularni narodnjačko-teistički argument “argumentom iz duhovnosti”. Pritom tzv. “argument iz duhovnosti” iz svoje propedeutike pažljivo i tipično izbacuje veliku premisu, naime tezu o poreklu te i takve “duhovnosti”, tj. genezu duhovne veze između čoveka i nadnaravnog. A to je biblijska slika o životu provedenom u poniženju, bedi, nemaštini, izrabljivanju, bolestima, tiraniji i pošastima; slika o čovekovoj večnoj raspetosti na krstu zemaljske egzistencije i laganog umiranju u neizrečenim patnjama; slika spasonosnog dolaska smrti i konačno, fantastično objašnjenje svega toga jednim morbidnom saltom mortale kroz zamršenu metafiziku bola i umiranja. Naravno, ovde bi već trebalo da bude sasvim jasno zašto urušena koliba ima “dušu” a dvorac ne.
Drugim rečima, kompletiran, “argument iz duhovnosti” glasi otprilike ovako:
nema bola, suza i patnji - nema duhovnosti;
nema stradanja i smrti - nema boga i besmrtnosti;
nema boga i besmrtnosti - nema morala, spasenja i večne pravde.
Premda na prvi pogled solidan kao stena i otporan na metke, gornji lančani silogizam krije nekoliko zamki:
1) Reći da je nešto večno, isto je što i reći da ne postoji.
2) Moralni kodeks izgrađen na strahu od nadnaravnog, i na veri u večno carstvo nebesko, nije ništa drugo do pregršt ideologema stvorenih da osnaže kodeks okoštalih i nepromenljivih hijerarhija na zemlji. Od autokratske hijerarhije svetovne vlasti nad masama u društvu, preko teokratske hijerarhije duhovne vlasti nad dušama na nebu, pa sve do patrijarhalne dominacije muškarca nad ženama i decom u porodici.
3) Paradoks duhovnosti: pretpostavka da je čovek neosvešćen, divalj, surov, primitivan, porobljen, ugnjeten, ponižen i unižen, iz čega sledi da kao takav ne može biti vođen ničim drugim (npr. snagom sopstvenog razuma, svesti, znanja, razumevanja i empatije, tj. “duhovnošću”) osim batinom, kamdžjom, silom i strahom, i to pre svega strahom od božanskog autoriteta, nebeske kazne i njegovog neumoljivog produžetka u zemaljskoj vlasti. U uzvišenoj terminologiji taj strah se naziva “duhovnost” a kroćenje se naziva “moral”. Paradoks je u tome što dresirani pas, kao i dresirani narod, i nemaju “duhovnost”; njihova “duhovnost” je zapovest njihovih gospodara.
I šta kaže Jesenjin?