Korona i teorija zavere

                          Gnosticizam, agnosticizam i radikalni skepticizam

A evo najzad i posta u vezi jedne aktuelne teme, što inače nije moj običaj. 

Reč je, naime, o agnosticizmu, gnosticizmu i njegovoj savremenoj travestiji neo-gnosticizmu, a povod je veliki crni oblak koji se ovih dana nadvio nad sve nas i zove se pandemija Covid-19.

Da krenemo od početka.

U osvitu Hrišćanstva, koliko je poznato, gnostici su se uglavnom bavili pitanjima vere. Pa zatim hermetičkim učenjima i tajnim religijskim znanjima nedostupnim običnim ljudima,  učenjima o zlim demonima koji drže ljude zatvorene u neznanju i okovima materjalnog tela, o mogućnostima individualnog spasenja, domenima religijskog individualizma i sl. Sebe su doživljavali kao ljude “kojima je Gospod dao pamet da misle, a ne samo da slepo veruju“ (Plotin) kao što to radi većina, ponašajući se kao ljudsko stado.

Današnji neo–gnostici su svoju kompetenciju sa verskih i religijskih domena proširili na svetovna pitanja politike, poetike, nauke, ekonomije, medicine, arheologije, antropologije, astronomije, biznisa. Jednom rečju uglavnom svega. Tako npr. neo-gnostici znaju da Čovek nije nastao evolucijom već da je na Zemlju došao sa udaljene planete Nibiru, da su vanzemaljci odavno posećivali Zemlju i još uvek su tu, a da je Čovek odavno na Marsu, da je planeta Zemlja ravna, da su Darvin i Ajnštajn bili prevaranti i maipulatori, a Šekspir nije ni postojao, itd., itd.  

Domeni gnoze su se, istina, proširili ali su bazični principi ostali isti: tajna znanja, vera u zle demone i duše (svetska vlada u senci) koji drže ljude zatvorene u neznanju i ropstvu, iluzija o slobodi (demokratija je samo sredstvo novog porobljavanja duša i totalitarizma). I ponovo se individualno spasenje nudi kao jedini izbor a put je religiozni individualizam. I naravno, sebe opet doživljavaju kao ljude “kojima je Gospod dao pamet da misle, a ne samo da slepo veruju“, a ostali su zavedeno stado.

                                                                                Ista priča, 20 vekova kasnije.

Zašto ovo pričam?

Zato što danas kada se svet suočava sa problemima pandemije Covid-19, tu se neizbežno upliće i neo-gnosticizam a sa njim i Corona-dilema: agnosticizam ili gnosticizam, istina ili laž. Neo-gnostici, kao i obično, raspolažu tajnim znanjima, podacima i uvidima nedostupnim većini smrtnika. A argumenti? Njihov argument je tipično sastavljen od nekoliko teza koje obično idu zajedno (jaka varijanta) a ređe, ustvari mnogo ređe, pojedinačno (slaba varijanta).

U nastavku, neo-gnostički argumet će biti razložen na pojedinačne teze a zatim ću teze kratko prokomentarisati:    

        

         Neo-gnostički argument                                       

I teza: Covid19 je podjednako opasan koliko i najobicniji virus influence (dosad je

umrlo oko 27.000 ljudi od Covid-19, a svake godine od umre oko 650.000)

II teza: Covid19 je pušten u svet sa namerom da ”odradi” neki unapred projektovan

posao (napravljen u lab u GB, izbačen u vreme vojne olimpijade u Kini, u

doba Brexita, vojnih vežbi na Ruskoj granici, povodom Agende ID2020 i 

sl.)

III teza: U pitanju je koordinirana akcija svetskih centra moći sa lokalnim centrima

moći za podržavanje masovne iluzije: po sistemu bajke “Carevo novo 

odelo”.

IV teza:  Mi živimo u matriksu totalitarizma koji za nas kreiraju svetski centri 

            moći.

                                                    Komentar

Nekonzistentnost br 1: Teza I, i teza II su u konfliktu. Ne može se ”napraviti 

posao” ako je u pitanju obična influenca a ako “pravi posao” nije obična

prehlada. Na kraju zašto bi se običan grip i prehlada pravila u laboratoriji

ako je već tu?

Nekonzistentnost br 2: Teza II, i teza III su u konfliktu. Čemu skupa i nesigurna

globalno-koordinsana akcija kada je tu virus koji radi? Ili, čemu drmati 

globalnu šerpu ako je talase moguće napraviti i sa jednim kamenom 

bačenim u tu šerpu?  

Neintuitivnost br 1: Kako objasniti kolaps zdravstvenih sistema mnogih zemalja,

otvorene bolnice-kampove, masovne grobnice, vojsku, razičite strategije?

Odgovor neo-gnostika: Matriks! Mi živimo u matriksu.

Nekonzistentnost br 3: Teze I - III su u konfliktu sa tezom IV. Argumet radikalnog

skepticizma otporan je na metke: po definiciji matriksa znanje o tome da li

živimo u matriksu ili ne, nedostupno je. Ko je onda taj ko to može da zna 

da li je u matriksu ili ne?

Nekonzistentnost br 4: Ako je istina kao evidencija nedostupna jedini preostali 

kriterijum istine je koherentnost. 

Teze I – IV su nekoherentne, dake, ne mogu biti kriterijum istine.

Očigledno je da neo-gnostički argument ne deluje ni koherentno niti konzistentno. Štaviše, nije teško shvatiti da je premisa neo-gnostičkog argumenta (o raspolaganju znanjem o manipulisanju informacijama matriksa) kontradiktorna, što se manifestuje njenom neintuitivnoscu, cirkularnošču i paradoksom:      

1. Cirkularnost: Neo-gnostički argument se uvek može okrenuti protiv sebe. Ko može tvrditi da Zli demon nije dopustio postojanje neo-gnostika samo zato da bi narod potstakao na neposlušnost i anarhiju čime bi vlast opravdala uvođenje tiranije totalitarizma?
2. Paradoks:  Velika premisa neo-gnostičkog argument tvrdi da nikome ne treba verovati a pogotovu ne onima koji raspolažu i manipulišu informacijama, a sami zahtevaju da im se veruje jer ”raspolažu informacijama”. Klasični paradoks u antici poznat pod imenom ”Lažov”: ako neko kaže – svi ljudi na svetu su lažovi – da li mu treba verovati ili ne? Jer i on je čovek.     

          Zaključak br 1: treba li izvoditi zaključke? 

Iako je ovde validnost neo-gnostičkog argumenta, bar sa logičke tačke gledišta - tako mi Vilarda Van Ormana Kvajna - jasno obesnažena, neo-gnostici se ipak neće lako predati. Jer oni ne haju mnogo ni za logiku ni za ostale akademske kriterijume teoretske održivosti, i prednost daju intuiciji i gnozi a ne logici i metodologiji. Pribijen uza zid logike neo-gnostik poseže za svojim najjačim argumentom i jednim saltom mortale vraća se u život ali sada transformisan u radikalnog agnostika: kakav god bio, zaključak je nelegitiman jer argument radikalnog skepticizma (matriks) je neoboriv i podjednako pogađa i neo-gnostike i agnostike.

             I to je tačno.

 Šta sad?

Na svu sreću tu je rezervni kriterijum istine (nešto kao rezervni padobran) nepomenut gore a koji možda može pomoći da se, ako ne pobije a onda, bar zaobiđe neoborivi argument matriksa i radikalnog skepticizma. I ponovo svojom čuvenom jedanaestom tezom o Fojerbahu stiže nam u pomoć Karlo Marks: ”Filozofi su svet samo različito tumačili, radi se o tome da se on izmeni.” Marks (i ne samo on) uvodi zahtev da sa teoretske racionalnosti pređemo na praktičnu racionalnost, a umesto logike konačni kriterijum istine zove se - Pragmatizam. Dakle, poslušajmo pragmatiste i razmotrimo sledeći argument:.

                              Jedan argument pragmatizma

Premisa I       Svi ljudi žele za sebe najbolje. To je obično povezano sa materjalnim

blagostanjem: da bi ostvarili svoje potencijale, želje, pomogli drugima,

ili prosto bezbrižno i ugodno živeli, ljudi uglavnom žele da budu bogati.  

Premisa II      Ljudi koji su sposobni da dođu do više relevantnih informacija od 

drugih lakše realizuju sebe i svoje ciljeve i bogatiji su od onih koji 

nisu sposobnida dođu do tih informacija.

Premisa III     Neo-gnostici su sposobniji da dođu do više relevantnih informacija 

od agnostika.

Zakljucak:     Neo-gnostici su bogatiji i žive u većem blagostanju od agnostika.

        Premda sa logičke tačke gledista gornji silogizam izgleda sasvim korektno, zaključak je krajnje problematičan: iz meni dostupne literature nije mi poznato da neo-gnostici pripadaju višim slojevima društva ili eliti informisanosti. Najčešće je obrnuto: pripadaju nizim i konzervativnim slojevima. Kontradikcija! Naravno, ne treba biti Hegel pa videti sta ne štima u gornjem silogizmu: Premise I i II deluju prilično streight forward (bar u mojoj glavi), a ono sto kvari argument je premisa III.

         Zaključak argumenta: Da bi silogizam bio korektan premisa III treba da glasi: ”Neo-gnostici nisu sposobniji da dođu do više relevantnih informacija od agnostika”. Ili ukratko, kao što kaže čuvena američka pragmatička poslovica iz XIX veka: Ako si pametan – sto nisi bogat?

       Zaključak br 2: Izgleda da neo-gnostici ipak nisu razumeli mehanizam racionalnosti: logika teoretske racionalnosti treba da služi logici praktične i eksperimentalne racionalnosti a ne obrnuto. Ako je slušati pragmatiste, uglavnom je racionalnije verovati u ono što donosi praktične rezultate i korist nego u ono što u praksi ne menja ništa, ili čak te praktične rezultate opstruira. Konačno nije ni čudno da je nepoverenje prema zvaničnom zdravstvenom establišmentu, vakcinisanju i poštovanju zdravstvenih preporuka najviše izraženo upravo kod onog sloja stanovništva sa najmanjim primanjima i najnižim nivoom obrazovanja. Jer poznato je (Daning-Kruger efekat) da što čovek manje zna više veruje da zna i obrnuto. 


       A što se mene tiče izgleda da ni ja nisam razumeo da je smisao neo-gnostičkih teorija duboko iracionalni pokušaj opravdanja sopstvene metafizike i ”pogleda na svet”, motivisanih racionalizacijama, projekcijama i pseudo-religijskom potrebom za posedovanjem konačnih odgovora, a ne racionalnim skepticizmom i potrebom za metodskim traženjem znanja i istine u zbunjujućem svetu kompleksnosti. Budući da u neo-gnostičkim ”teorijama” dominira iracionalnost i da one ne zadovoljavaju osnovne teoretske kriterijume, teško bi se uopšte mogle nazvati teorijama. One su pre "pogled na svet" ili dogmatski stav, i kao takve su bliže su sudu ukusa, estetskim, religijskim sudovima nego li istinitosnim ili logičkim sudovima.