Uloga umetnosti u transformaciji majmuna u čoveka

                   
                   Zaključci povodom diskusije sa dr Strajnićem i nacrt Teze

 

Ovaj post je u celini posvećen diskusiji koja je vođena od januara do marta 2019., na blogu Filozofija Tranzicije, a povodom eklektičke teze dr Strajnića o ulozi umetnosti u nastanku Čoveka (Homo Sapiens)[1], teze koja je kontrastirana prema čuvenoj Engelsovoj tezi da je rad stvorio čoveka[2]. U toj diskusiji ja sam – u ulozi „đavoljeg advokata“, da kažem – bio sagovornik i zagovornik, proponent i oponent, pokušavajući s jedne strane da izbegnem Strajnićevo neblagonaklono čitanje i olaku diskvalifikaciju Engelsa a s druge strane zalažući se za preciznije definisanje i izoštravanje predložene alternative. U skladu s tim, u protekloj diskusiji, mogu se izdvojiti dve osnovne tematske celine: A) Odnos prema Engelsovoj tezi (a implicitno marksističkom stavu prema ovom pitanju), i B) Strajnićeva teza u užem smislu.

U sledećim redovima sažeti su osnovni zaključci diskusije. Neke od tačaka diskutovane su opširnije a duge, opet, kao filozofske pretpostavke teze dr Strajnića (vezane za antiredukcionizam, internalizam i obrnutu uzročnost), uglavnom su implicirane ili samo nagoveštene.   

    

A.      Marksizam i redukcionizam

Sa eksternalističke tačke gledišta gotovo da je nemoguće dokazati da razlika između životinja i ljudi nije samo razlika u stepenu razvoja iste sposobnosti. To objašnjava i probleme sa kojima se suočava savremena nauka koja često negira bilo kakvu fundamentalnu razliku (Alan C. Willson, 1980; Susan Blackmore, 2018; Daniel Denett; itd.) ili s naporom pronalazi te razlike (S. Blackmore, 2018; Thomas Suddendorf, 2018; M. Graziano). Sa sličnim problemima se suočava i Engelsova klasična teza o radu kao principu pretvaranja majmuna u Čoveka (Engels, 1876), našta ukazuje Strajnicevo čitanje Engelsovog pojma ”rada”. Redukcija ovog pojma na termin klasične mehanike otvara put lakoj diskvalifikaciji Engelsove teze. Međutim, i sam svesan opasnosti od „pogrešnog” čitanja, Engels (kao i ostali klasici marksizma) je koristio termin „rad” u dvostrukom smislu (work/labour)[3], od kojih je ovaj drugi isključivo svojstvo čoveka. Nažalost konceptualno nedovoljno razvijena i nedorečena razlika između dva značenja pojma „rada“ dovela do mnogih kontroverzi u marksističkoj teoriji[4], pri čemu je jedno ili drugo čitanje često ostalo samo pitanje lične naklonosti.

S druge strane, međutim, postoji jedan drugi i mnogo dublji aspekt redukcionističkog čitanja marksizma. A to je onaj u kojem se celokupni marksizam, kao dijalektički materjalizam, zaista i suštinski prepoznaje kao redukcionizam i to čitanje je potpuno na liniji interpretacije  dr Strajnića. O čemu se radi?

Dakle:

Po prirodi jednog od svojih osnovnih kritičkih stavova, naime ideje o obrtanju Nemačkog idealizma ”s glave na noge”, klasični marksizam (Marks, Engels, Lenjin) ima sasvim logično snažnu tendenciju podcenjivanja principa downward causation u čemu se – uostalom - slaže sa savremenim redukcionističkim fizikalizmom. Čvrsto na stanovištu monističkog materjalizma sam marksizam se u tom smislu može smatrati nekom vrstom proces-redukcionizma, čija je jedna od popularnih maksima da procesi u fizičkom svetu uslovljavaju procese u psihičkom svetu (biće uslovljava mišljenje a ne mišljenje biće, ekonomija definiše ideologiju a ne ideologija ekonomiju, narodne mase a ne elite smenljuju društveno-politićke formacije, i sl.) pri čemu je obrnuti put isključen. Stoga je sasvim prirodno da marksizam ne priznaje bilo kakvu autonomiju ljudske fenomenologije (quallia) koja je uprkos svemu – kao što je pokazano u protekloj diskusiji - neosporno odigrala KRUCIJELNU ULOGU U TRANSFORMACIJI MAJMUNA U ČOVEKA. Upravo ovaj jaz između dva kauzalna pravca navelo je neke filozofe da usvoje srednju liniju kao što su dualizam svojstava fizičkog sveta (Jerry Fodor, Frank Jackson, David Chalmers) ili emergentizam (J. C. Mill, C. D. Broad, C. Loyd Morgan, Jaegwon Kim, Jessica Wilson, i dr.). U tom smislu – bar koliko sam je ja razumeo – teza dr Strajnica odlučno stoji na stanovištu nereduktivnog naturalizma.   

                                                                  

B.      Teza o ulozi umetnosti u nastanku Čoveka

1)   Sa eksternalističke tačke gledišta gotovo da je nemoguće dokazati da razlika između životinja i ljudi nije samo razlika u stepenu razvoja iste sposobnosti tj. KVANTITATIVNA To objašnjava i probleme sa kojima se suočava Engelsova klasična teza o radu (labour/work)[1] kao principu pretvaranja majmuna u Čoveka (F. Engels, 1876) ali sa kojima se suočavaju i svi savremeni naučni pokušaji da se pronađe odgovor na ovo pitanje. I filozofija u prošlosti i nauka u sadašnjosti daleko su od slaganja oko toga šta je differencia specifica čoveka.

 Sa internalističke tačke gledišta (koju zastupa dr Strajnić) međutim, gotovo da je nemoguće opovrgnuti tvrdnju da razlika između životinja i ljudi nije BITNO KVALITATIVNA. I ma koliko da ovaj drugi put izgleda plodonosniji, nemogućnost njegovog opovrgavanja (kao jedan od osnovnih Poperovih kriterijuma validnosti naučne teorije) potencijalno predstavlja ozbiljan prigovor.

2) Zaključak da je differentia specifica čoveka direktno povezana sa revolucionarnom ljudskom sposobnošću manipulisanja sopstvenom fiziologijom a preko fiziologije fenomenologijom (tj. downward causation bez uključivanja spoljne sredine) slaže se sa internalističkom hipotezom (1). Uzmimo npr. anticipaciju kao razvijenu neurološku funkciju koja uključuje tzv. obrnutu uzročnost (downward causation). Životinje (žabe, delfini, majmuni i dr.) zaista jesu u stanju da anticipiraju događaje u bliskoj budućnosti ali samo čovek je u stanju da ZAMISLI tj. stvori reprezentaciju o nekom drugom prostoru/vremenu različitom od onog SADA/OVDE BEZ neposredne EGZISTENCIJALNE PRINUDE SREDINE, pa čak da razvije čitav scenario (Sci. Am.; sept 2018, p.38) u svojoj uobrazilji. Manipulacija fenomenologijom u vremensko-prostornom domenu, a time i fiziologijom, je ključna odlika UOBRAZILJE u kojoj treba tražiti onu “odskočnu dasku” (Strajnić, 2019) za razvoj viših kognitivnih sposobnosti a pre svega apstraktnog mišljenja.

3)   Prvi artefakti fenomenalne EKSPRESIJE (slike, zvuci, otisci, simboli, gestovi, pokreti, mime  itd.) nastali su verovatno slučajno kao što je verovatno slučajno nastalo i kvalitativno iskustvo samih fenomena ali je svest o njihovoj izuzetnosti u prirodi kao i izuzetnosti njihove funkcije u socijalnoj komunikaciji verovatno dovela do individualne posvecenosti (commitement) koja je održala njihovu strukturnu koherentnost i organizacionu inveriantnost neophodnu da se od individualnog informativnog prostora pređe ka među-individualnom informativnom prostoru. U tom smislu strukturnu genezu atrefakata treba posmatrati kao analogon strukturne geneze samog fenomenalnog iskustva (Chalmers, Facing up the problem of consciousness, 1995).  

4)   Iako se teza o slučajnosti (arbitrarnosti) artifakata i fenomenalne svesti suprotstavlja principu dovoljnog razloga (Leibniz) ipak ona je u potpunom skladu sa principom disipacije energije karakteristične za otvorene i samo-unapređujuće termodinamičke sisteme kakvi su biljke životinje i čovek. U tom smislu internalistička teza je primenljivija na termodinamičke sisteme van ekvilibrijuma dok je eksternalistička anti-teza primenljiva na zatvorene termnodinamičke sisteme.

5)   Prvi artefakti kao eksternalizovane reprezentacije (auditivni ili vizuelni simboli, piktogrami, slike, ritmovi, pokreti, gestovi i mime) predstavljaju ne samo fakte individualne ekspresije već istovremeno i osnovne elemente jezika i komunikacije te prve instrumente prenošenje tih reprezentacija u međuindividualnom informativnom prostoru (jezik, pismo i sl.). I što je ovako ostvarena komunikacija bivala razvijenija sve više se socijalni okvir nudio kao primarna sredina čovekove biološke evolucije. U ovoj tački gornja hipoteza se poklapa sa tzv. Cultural drive hypothes Sajmona Kirbija, naime hipotezom da je čovek evoluirao pre svega u svome o odnosu i selekciji prema kulturi kao mehanizmu prilagođavanja na fizičku sredinu, a ne u direktnom odnosu prema samoj fizičkoj sredini.

6)   Manipulacija fenomenologijom (sopstvenom i tuđom) preko artefakata, simbola i fikcija (slike, zvuci, ritmovi, muzika, jezik, pismo, apstrakcija, koncept) je bitno estetske prirode i u najintimnijoj je vezi sa onim što mi danas podrazumevamo pod pojmom umetnosti i umetničkim stvaralaštvom. Treba imati u vidu da je u osvitu civilizacije ”umetnost” i ”estetska ekspresija” imala značajno drugačiji oblik nego što ima danas danas: bila je daleko obuhvatnija i sinkretička, zauzimala je daleko veći informativni i komunikativni prostor nego danas. U to je lako uveriti se odlaskom na mesta na kojima još postoje skupljačko-lovačke zajednice ili posmatranjem ponašanja dece od 2. do 4. godine. Za razliku od prvobitne estetske ekspresije, umetnost je danas, kao i sve ostale čovekove aktivnosti u savremenom svetu, institucionalizovana, fragmentirana i specijalizovana.

7)   U skladu sa 1-6, nekada kao i danas, uloga fenomenalne (estetske) ekspresije a samim tim i estetskog stvaralaštva pokazuje se kao apsolutno KRUCIJELNA u razvoju vrste Homo od najrazvijenijih primata do podvrste Sapiens nekih 70 000 g. pre Hr. Kao i nekada kada je estetska ekspresija odigrala odlučujuću ulogu u formiranju pisma, jezika i simbola manipulišući fenomenologijom bez neposredne prinude fizičke sredine kao okidača, tako i danas estetska ekspresija – najčešće u formi umetnosti – otvara nove perspektive čovekovih potencijala istražujući DOMEN SLOBODE u najširem smislu, tj. razvijajući potencijale fenomenalne (estetske) ekspresije BEZ PRINUDE KULTURNE SREDINE kao neposrednog okidača.

8)    I premda nisu svi sposobni za estetsko stvaralaštvo svi su, bar u principu, sposobni da shvate estetsko stvaralaštvo (iako ne i svako umetničko delo) i ta sposobnost je NUŽNA i OPŠTA jer bez nje ne bi bilo moguće ni pismo, jezik, apstraktno mišljenje, jednom rečju sve one sposobnosti pokretanja obrnute uzročnosti (downward causation) koja je – generalno rečeno – osnovna odlika ljudskosti. To je i razlog zašto se mnogi pitaju da li se 5-mesečno ljudsko mladunče – kod koga sve te sposobnosti postoje samo kao potencijalnosti - može smatrati čovekom u punom smislu te reči.

Zaključak

Na kraju, vratiću se još jednom na virtuelni spor između F. Engelsa i dr Srajnića, i umesto zaključka osvrnuću se na dva argumenta: jedan u prilog Engelsove a drugi u prilog teze dr Strajnića.

1)  Prvi argument - u prilog Engelsove, ali i uopšte marksističke teze o ulozi rada – odnosi se na istorijsku ”evidenciju” da su društva u kojima je rad bio ”otuđen” od čoveka osuđena na dekadanciju i propadanje. U literaturi se obično navode robovlasnička društva a ja sam u diskusiji naveo i primer savremenog društva na Markiškim ostrvima Fatu-Hiva i Hiva-Oa. Ali zaista, kao što primećuje dr Strajnić (sa velikim simpatijama prema ovim društvima), premda ta društva mogu voditi dekadenciji i opadanju ljudskih potencijala njihovo postojanje ničim nije isključeno. Drugim rečima ovaj argument važi samo a posteri jer nema snagu ni opštosti ni nužnosti. Štaviše – dodajem ja – čak je i tvrdnja da je robovlasništvo propalo zbog unutrašnjih protivurečnosti nastalih kao posledica otuđenja rada ustvari samo hipoteza (štaviše hegelijanske provenijencije) koja nikada nije stvarno dokazana.
 

2)...S druge strane – u prilog teze dr Strajnića – navešču za ovu priliku modifikovani, čuveni argument ”filozofskih zombija” a prema verziji Dejvida Čalmersa. Premda ovaj argument nije pominjan u diskusiji, on je kao i Strajničeva teza usmeren pre svega protiv fizikalističkog redukcionizma za koji se dr Strajnić zalaže. A argument glasi:

a.     Zamislimo zombi svet u kome ljudi imaju čula i osete kao i u našem svetu ali nemaju svest o svojim reprezentacijama niti imaju mogućnost da na artificiijelni (ne-prirodni, umjetni) način manipululišu tim reprezentacijama. Prema tezi dr Strajnića to je, dakle, i svet bez umetnosti.

b.    Reduktivni fizikalizam kao i reduktivni marksizam (za koje je svet objašnjiv samo fizičkim ili dijalektičkim zakonima i uzročnošću ”odozdo na gore”) i za jedan i za drugi svet nude IDENTIČNO objašnjenje.  

c.       Ali evidentno je da zombi svet (svet bez umetnosti) nije naš svet (svet u kome postoji umetnost), i da su to dva različita sveta.

d.      Zaključak I: Reduktivni fizikalizam i reduktivni marksizam su pogrešni jer ne objašnjavaju dovoljno precizno razliku između dva sveta: sveta ljudi u kome postoji umetnost i sveta zombija onog u kome umetnost ne postoji.

e.    Zaključak II: Umetnost nije moguće objasniti ni fizičkim niti dijalektičkim zakonima.

       

Vrlo je verovatno da ovo filozofsko radikalizovanje teze o ulozi umetnosti u transformaciji majmuna u čoveka nije bila bila inicijalna namera autora ali ono sledi kao konsekvenca gornjih zaključaka 1-8. Pitanje koje filozofsko stanovište zastupa dr Strajnić (neke od alternativa su dualizam fizičkih svojstava ili emergentizam) ostaje za sada otvoreno.

---

   

---

[1] Ponekad ovu tezu sr Strajnić sa neskrivenim ambicijama naziva i teorijom :„Teorijom odskočne daske“.

[2] F. Engels: Anteil der Arbeit an der Menschwerdung des Affen, 1876.

[3] Fusnota koju je Friedrich Engels dodao četvrtom nemačkom izdanju Marksovog Kapitala glasi: “Тhe English language has the advantage of possessing two separate words for these two different aspects of labour” (Marx 1990, 138n16). Tako npr. reč labour ne može da se zameni rečju work kada se govori o sindikatima (Labour unions), a ni obrnuto, ne može da se kaže npr “ona ili on traže labour” kada je reč o zaposlenju. Takođe, u engleskom prevodu Engelsovo delo glasi: The Part Played by Labour in the Transition from Ape to Man

[4]  Pa ipak, leksički ambiguitet reči labour i work opire se pokušaju da se dođe do precizne konceptuealne definicije (Mackey 1914, 125). S druge strane, Jacques Lacan (1957) pravi razliku između rada koji proizvodi realne predmete i u koji je uključeno realno iskustvo (Marks to neziva konkretnim radom) i rada koji uključuje razmenu i kreiranje vrednosti na tržištu (Marks to naziva apstraktnim radom). Današnje stanovište je da je razlika labor/work zavisna od funkcije i konteksta te da je kao takve mnogo objašnjivija u terminima metafore i metonimije nego li jednoznačno definisanog koncepeta (Oliver Fraysse, 2014).

[5] Razlika između ova dva pojma dovela je do mnogih kontroverzi u marksističkoj teoriji. Fusnota koju je Friedrich Engels dodao četvrtom nemačkom izdanju Marksovog Kapitala glasi: “Тhe English language has the advantage of possessing two separate words for these two different aspects of labour” (Marx 1990, 138n16). Tako npr. reč labour ne može da se zameni rečju work kada se govori o sindikatima (Labour unions), a ni obrnuto, ne može da se kaže npr “ona ili on traže labour” kada je reč o zaposlenju. Pa ipak, leksički ambiguitet reči labour i work opire se pokušaju da se dođe do precizne konceptuealne definicije (Mackey 1914, 125). S druge strane, Jacques Lacan (1957) pravi razliku između rada koji proizvodi realne predmete i u koji je uključeno realno iskustvo (Marks to neziva konkretnim radom) i rada koji uključuje razmenu i kreiranje vrednosti na tržištu (Marks to naziva apstraktnim radom). Današnje stanovište je da je razlika labor/work zavisna od funkcije i konteksta te da je kao takve mnogo objašnjivija u terminima metafore i metonimije nego li jednoznačno definisanog koncepeta (Oliver Fraysse, 2014).