Ogled o Slobodi
"Sloboda ne postoji, ona se uvek daje!" (D. Duhaček)
Osim ideala racionalizma, evolucionizma, istoricizma, progresa itd., itd., nasleđenih iz doba prokazanog nemačkog idealizma, ideal SLOBODE ostao je jedan od centralnih interesa i pitanja današnje epohe. Danas je to sigurno jedan od najrabljenijih ideoloških pojmova pa zato evo i nekoliko površnih redova o toj inače dubokoj temi, kao i nekoliko paradoksa koji se tu kriju.
Svi, naravno, znaju šta je SLOBODA, jer znaju o čemu je reč.
Ali iako – kažem – svi znaju ŠTA je sloboda, pitanje je međutim, kad kažemo ”sloboda” da li smo i istinski svesni o čemu je govorimo? Tj. da li je to još jedan od onih pojmova čije je značenje univeralno (prisutno u svim jezicima i kulturama) i opšte (koristimo ga svaki dan) ali je sadržaj (referenca) tog pojma potpuno neodređena?
Na šta mislim.
Uzmimo jedan primer: kada kažemo ”nebo” svi mi znamo na šta ta reč znači i na šta otprilike referira ali sadržaj te reference je potpuno neodređen: za Grka je to beskrajno-providni tirkiz koji otvara prozor direktno u spoljne krugove raja, za Italijana iz Toskane to je azurno plavetnilo prošarano ljupkim oblačicima nalik ovčicama, za Skandinavca olovo pod kojim treba dobro sagnuti glavu da nebi zakačio u neprovidno testo tog sivila. O moru, suncu, palažama, da i ne govorim. Slično je, verovatno, i sa velikom većinom ostalih reči, pojmova i termina koje svakodnevno upotrebljavamo naivno vjerujuću da nas sugovornik razume i prati. A među tim pojmovima, jedan od najkontroverznijih je i ”sloboda”.
Elem, zarez, vratimo se k našoj temi i nemačkom idealizmu od koga je sve i počelo. Kao što svi opet znamo, najviši ideal i vrlina protestantskog, tevtonskog srednje-evropskog, kao i zapadnog anglo-saksonskog sveta je ostvarenje slobode i nezavisnosti. A to je u pomenutom svetu moguće samo putem rada, reda i discipline, tj. vere u RAD, RED, DISCIPLINU i državne institucije izgrađene na ovim vrlinama. Zbog toga to ostaju tri osnovne moralna stuba protestantskog Hrišćanstva. I to je ok. A to najbolje ilustruje Luterov mudri stav: ”Sloboda je nezavisnost koju je izmislio sam čovek!”
Ali i najveća vrlina romanskog, katoličkog sveta Juga Evrope, te čitave Latinske Amerike, takođe je ideja slobode. Samo što se ova ne ostvaruje kroz akciju, poštovanjem rada, rada i discipline, već putem prihvatanja činjenice da je čovek socijalno bice i shvatanjem toga da niko ne može da živi sam već samo u zajednici sa drugima i za druge, drugim rečima putem odluke da se živi u JEDINSTVU sa drugima. Dakle, shvatanjem i prihvatanjem zavisnosti od drugih. I tu se može primeniti ona rano-hegelovska, a duhom kasno-katolička, maksima: ”Sloboda je spoznata nužnost!”.
Konačno, tu je i svet ortodoksije, sve-slovenski, grčki, balkanski ali i onaj severni, kaspijski, pa donekle čak i altajski. Tu u velikoj meri ljudi veruju da je sloboda ono što bi se na turskom ali i arapskom verovatno reklo ”ćejf”, a na srpskom volja i samovolja: pravo na DERT kada je svima do MERAKA, i na MERAK kada je svima do DERTA. Ili što reče Bora nam Stanković: ”Sevdah cene nema!”
Dakle Luteranci protiv Hegelijanaca, a svi zajedno
protiv Bore. I jedni i drugi i treći streme istom opštem dobru, SLOBODI,
i tu se svi slažu, samo se više
ni oko čega dugog ne slažu. A pogotovo ne oko toga ŠTA je sloboda i kako
do nje doći. Ali tu problemima nije kraj. Jer kao što znamo svaki put
ima svoju stramputicu, svako pijanstvo svoj mamurluk,
a tako i svaki ideal ima svoja otrežnjenja. A otrežnjenja od pijanstva
slobode su sledeća:
1. Protestantska nezavisnost i demokratija lako se pretvaraju u iluziju o slobodi, usamljenost, APSURD i OTUĐENOST (v. Kirkegor, Toler, Niče, Strindberg i Bergman). Zato samoće, depresije, besmislenih ubistava i samoubistava, pedofila, pedijatara, psihijatara i MASOVNE MANIPULACIJE, nema nigde više nego u Nemačkoj, Skandinaviji, GB i SAD.
2. Katolička zavisnost vodi sputanoj individualnosti, utapanju u pasivnost simbijotskog elitizma i netolerantnosti, netrpeljivost prema svemu što je različito, bezizlazu prema ”duhovnim agentima” te konstantnom osećanju GREHA na kome je baziran kompletan moral (v. Lorka, Trijana, Ernesto Boal i Đ.Verga). Zato su MILITANTNI NACIONALIZAM i FAŠIZAM specijalitet katoličkog Mediterana i Latinske Amerike.
3. Pravoslavna samovolja vodi s jedne strane konstantnom osećanju obaveze i zaduženosti prema ”svetovnim agentima” (istoriji, prošlosti, vlasti, roditeljima, zemlji i sl.), a sa druge ANKSIOZNOSTI i MELANHOLIJI, te čitavom vatrometu individualnih patlogija koje sve zajedno direktno završavaju u ANARHIJI (v. Čehov, Bora, Kropotkin, Bakunjin, Tolstoj i Arcibašev). Na kraju, melanholija i anarhija otvoreni su put u ROPSTVO, TOTALITARIZAM i DIKTATURU.
Posle svega imamo sledeću tri-lemu:
Apsurd i Otuđenost vs. Pokornost i Greh vs. Melanholija i Anarhija.
I na kraju, ostaje – šta? I jedan i drugi i treci mit o slobodi završavaju u bezizlazu ideološkog ropstva. Pomenimo samo najskorije i najsvetlije (najvidljivije) istorijske primere:
Protestantski NACIZAM/ katolički FAŠIZAM/ pravoslavni KOMUNIZAM.
No prevario se onaj koji je pomislio da je to najgore što naš trpeljivi Globus može da snadje. Krene li se, dakle, dalje na ISTOK gde se ljudi jedni pred drugima savijaju kao kifle, i zabranjeno im je da gledaju u oči ili jedni drugima – ne daj bože – da pređu senku, tu od slobode ne postoji čak ni ”s” u bajkama za decu. Prema osnovnim zakonima večnog ustrojstva univerzuma i vrlinama ispunjene životne mudrosti tu je čovek isto što i bubašvaba, crv ili glista, pa stoga tako i treba da se ponaša prema sebi i drugima: kao prema bubašvabama, crvima ili glistama. Sve ostalo je, naravno, pan-kosmički greh.
Ali i od goreg ima gore. Neke od najprominentnijih ideologija i religija sveta, indijske VEDE npr., izjednačavaju čoveka sa zrnom peska, ili, što bi se današnjim rečnikom reklo, subatomskom česticom. Takvo izjednačavanje energetskih potencijala pomenutih sistema (tj. čoveka i zrna peska) sa stanovišta termodinamike, međutim VRHUNSKA JE MEGA-BESMISLICA I ARHI-GLUPOST koja entropiju proglašava ne samo dostignutom stanjem univerzuma već i samu smrt drži jedinim mogućim izborom i iživotnim idealom.
I sada šta reći o slobodi?!