Претражи овај блог

Teze i paradoksi: 1



Paradoks o nemogućnosti prelaska ulice: deo I
                                           Jedna zenonovska Teza


I tako kažem -  kao što je već nagovešteno u foot-noti br. 1 Uvodajednom prilikom u razgovoru sa prijateljem, došao sam do neverovatnog, i nadasve paradoksalnog zaključka. Dosta kasnije taj paradoks sam nazvao Paradoks o nemogućnosti prelaska ulice.
            Naime, o čemu je reč.
Ma koliko se mi trudili da pređemo jednu jedinu ulicu ponekad je to gotovo nemoguće učiniti. Pogotovu neke ulice. Ulica Tošin bunar na primer. Naravno, s druge strane, ko god živi u gradu zna da nije ništa lakše nego preći s jedne strane ulice na drugu, i da su čak i mala deca, penzioneri, invalidi i psi uglavnom u stanju da to lako urade. A ni odrasli nisu u tome loši. Van pešačkog, pogotovu. I ma koliko se neko „Ja“, kao ja npr., trudilo da dokaže da je ULiCU NEMOGUĆE PREĆI, uvek će se naći opet neko drugo „Ja“ koje će u želji da opovrgne ovu tezu prosto jednom nogom stati na trotoar, pogledati na levu pa na desnu stranu, drugom nogom zakoračiti na kolovoz, zatim će onu prvu nogu takođe premestiti sa trotoara na kolovoz, i tako korak po korak teturajući, preći će sa druge strane ulice, da bi se na kraju i sa podrugljivim podsmehom pobedonosno osvrnulo oko sebe: „Nemoguće, kažeš?!“

Ok, sve je to fino i lepo. 
Ali, ako se čovek zamisli malo bolje videće da se tu ipak krije nekakav paradoks. I to ne bilo kakav već pravi pravcati paradoks. Najsličniji onom Zenonovom o Ahilu i kornjači koji glasi otprilike ovako: 

Dakle, brzonogi Ahil nikada u trci ne može da prestigne do zla boga sporu kornjaču koja je startovala malo ranije i ima prednost od, recimo, 100 metara. Jer da bi je prestigao Ahil mora prvo da pretrči tih 100 metara, za koje vreme je kornjača već „pretrčala“ 1 metar. A za vreme za koje Ahil pretrči taj novi metar konjača odmiče za novih 10 cm, i dok Ahil pretrči tih 10 cm kornjača odmiče za novih 10 mm. Dok brzonogi Ahil munjevito prelazi tih 10 mm uzalud se trudeći da prestigne do zla boga sporu kornjaču, ona odmiče za novih 10 mikro milimetara. I tako, iako deset puta brži. Ahil bi morao beskrajno mnogo puta da prevali beskrajno male razdaljine da bi stigao kornjaču. Ali po definiciji beskraja to traje beskrajno dugo i naravno, nikada se ne događa: Ahil nikada ne može da prestigne kornjaču. I tu nije dovoljno samo kao Diogen prosto naći neku kornjaču, prestići je, ubiti i skuvati ili neznam šta, ili u konkretnom slučaju, kao neki drugi „ja“ samo prohodati ulicu. A nije dovoljno kao Aristotel prosto reći da vremensko-prostorni kontinuum u stvarnosti ipak nije beskonačno podeljen, kao Kantor insistirati na njegovoj nekontigentnosti, ili kao kvantna fizika tvrditi da priroda energije (kvantna) blokira takvu mogućnost pa, dakle, i sam paradoks. Ali, u stvarnosti, paradoks i dalje tu stoji bez obzira kako neko pokušao da ga razvodni i obeščasti. 
E sad, zaboravimo i na Ahila i na kornjaču, a i na sve one koji se vekovima muče sa njima, i razmotrimo predloženi paradoks o nemogućnosti prelaska ulice sa više socio-kulturne, građanske i genetske, a manje fizičke, filozofske ili metafizičke tačke gledišta.

Dakle, osnovna TEZA glasi: Obično je potrebna ne baš večnost ali uglavnom godine, ponekad i decenije, pa čak i generacije da bi se prešla jedna jedina ulica!

Budući da je gornja teza ustvari samo premisa na kojoj počiva čitava dalja teorerska razrada diskursa, pretpostavljam da bi za gornji stav mnogi želeli da vide i dokaz. I ne samo dokaz (!) kažem opet ja, već će iz tog dokaza biti izvedeno i nekoliko lema, a iz ovih opet konsekventno predložena teorema[1] sledećeg naslova: Populacioni limbusi čovečanstva[2].

Počnimo dakle sa jednim ilustrativnim i poučnim primerom.
PRIMER br 1: Radnici radnog kolektiva fabrike IMT na Tošinom bunaru.
Svakog jutra, u prvo svitanje,  pre nego što prođu fabričku kapiju, radnici svraćaju u neku od brojnih kafana na putu do fabrike, kratko na 2-3 konjaka s nogu, da se „zagreju“, „opuste“, „razbude“ i sl., i tek onda kreću na posao. Ok. Rad u halama sa mašinama nije lak i da nebi dehidrirali, oni u pauzi naravno opet dolaze da se „ohlade“, „osveže“, „odmore“, u principu „dorade“, sa još sa par vinjaka i pivom. Na kraju radnog dana, već u sumrak, ponovo su u kafani da proslave kraj jadnog vremena i da se konačno „urade“ sa još po 2-3 vinjaka i 2 piva. I tako temeljno „impregnirani“ „tapacirani“ i „dobijeni“ vraćaju se kućama. Oni prelaze ulicu Tošin bunar i odlaze svojim domovima negde sa druge strane ulice, sada već u mrak. Odlaze da prespavaju, da bi se sutra rano uzjutra, se ponovo vratili prelazeći ulicu iz mraka. S ove strane ulice je fabrika i tu rade i provode dan, a s druge strane žive, tu su im porodice, žene i deca, očevi i majke; s one strane je prigradsko naselje i selo, a sa ove strane počinje grad; s one strane žive radnici i seljaci a sa ove strane ulice oficiri bivše JNA nahvatani sa svih strana unutrašnjosti bivše SFRJ i tu sabijeni u geto zvani Novi grad; s one strane su kuće zidane ciglom i malterom, bez fasada jer je to luksuz za koji se nema para, a sa ove strane betonskim blokovima kojima fasade nisu ni potrebne; s one strane živi se na zemlji i u zemlji a sa ove nad zemljom: jedni na drugima, u zbijenim stanovima bez prozora i sa cipelama pred vratima. Radnici nemaju školu jer im niko nije rekao zašto je škola potrebna, oficiri su se školovali u ratu i rekli su im da je to sve što im treba. Radnici komuniciraju samo rukama i psovkama jer nikada nisu naučili da govore, a oficiri naređenjima i slepom poslušnošću jer nikada nisu naučili šta znači imati slobodnu volju. Mnogi među radnicima nemaju ni prste a neki ni šake jer su im ih mašine pootsecale, i tim sakatim rukama oni redovno tuku svoje najbliže jer verujući onoj mudroj narodnoj da je „batina iz raja izašla“ i neznaju za bolje. Mnogi od oficira opet, nemaju mozak, jer im ga je komunistička ideologija temeljno pretvorila u salatu; i oni se opet sa svoje strane, sve iz najbolje namere, trude da svojim najbližima mozak takođe pretvore u salatu.   

PITANJE br.1: Zdrav razum
           Dakle, koja je verovatnoća da će podoficirska kćerka nepoznatog naglaska, i narečja iz unutrašnjosti koje malo ko razume, stupiti u ozbiljne intimne – da ne kažem bračne  – odnose sa prigradskim šabanom koji smrdi na fabričko ulje, gaji crno pod noktima, razgovara samo u pokaznim zamenicama i psovkama, a ubeđuje šamarima i pesnicama? Ili obrnuto: Koja je verovatnoća da će radnička kći poći za podoficirskog provincijskog sina koga će ova već na prvom ’sudaru’ proglasiti za nesposobnog šmokljana i mlohavog šonjavka jer joj nije od milosti zavrnuo ruku, polomio neko rebro ili je bar ošamario i udario pesnicom od sto kao pravi muškarac?
A pre nego što ti pružim retorički odgovor na ovo retoričko pitanje dragi čitaoče, da te udavim još sa sledećih nekoliko lema: 

LEMA br. 1: IQ  (Koeficijent inteligencije)
            IQ je obično direktno povezan sa akademskim postignućima, a akademska postignuća sa društvenom stratifikacijom. Brojne studije ukazuju na to da nasledivost IQ raste od 20% u detinjstvu do 80% u starosti. To znači da većina razlika kod odraslih po pitanju IQ može biti pripisana NASLEĐU.

LEMA br. 2: Birano parenje (Asortative mating)
Brojne studije takođe pokazuje opštu tendenciju da se u ljudskoj vrsti individue pare najčešće sa individuama sličnim sebi: mršavi sa sa mršavima, debeli sa debelima, nitkovi sa nitkovima, žohari sa žoharima, šmokljavi sa šmokljavima, romboidi sa romboidima, šabani sa šabanima, alkoholičari sa alkoholičatima, jednom rečju, što bi se u narodu reklo, ”svaka ptica - nađe zakrpu“.

Lemu br. 2 dopunjuju i druga iskustva - da ne kažem ulična „istraživanja“ - koja opet pokazuju krucijelnu razliku među kratkotrajnim i dugotrajnim seksualnim kontaktima, ”vrlinama” i ”manama”. I dok u kratkotrajnim vezama, tj. „kres šemama“, muškarca isključivo interesuje da što pre sabije kurac u meso što jebozovnijeg izgleda (dakle pozitivni hormonalni kriterijum u odbiru vrednosti), ženama stidnice najlakše otvara materjalni status (dakle pozitivni pragmatički, premda potpuno nesvesni, kriterijum u odbiru vrednosti). Očigledna je inkopatibilnost izbornog kriterijuma. U dugotrajnim vezama, međutim, studije pokazuju da negativni faktori inercije, kao što su sličnost u etničkoj i nacionalnoj pripadnosti, boji kože, religiji, obrazovanju, socijalnom statusu, kulturnom miljeu, nasledne patologije i dijagnoze, kompatibilne neuroze i psihoze, socijalne grupe, životinjska želja za formiranjem porodice i sl. (dakle negacija individue te inercija nasleđa i sredine, faktori na kojima insistira gornja teza) daleko nadmašuju pomenute individualne, aktivne i vidljive hormonalno-pragmatičke kriterijume u svesnom ali i nesvesnom odbiru partnera.[3] Melting pot doktrina nije dala očekivane rezultate ni u SAD ni u Evropi[4]. Nema osnova verovanju da ista ova doktrina može da da ikakve rezultate ni bilo gde drugde.

I da gornju lemu pojednostavimo završnom aforističkom dosetkom, recimo još samo to da svaki od gornjih aspekata ima svoju ulogu u seksualnom sparivanju i razmnožavanju vrste zvane Homo sapiens: veze započinju opčinjenošću inkopatibilnim VRLINAMA, a održavaju se podnošenjem kompatibilnih POROKA.

LEMA br. 3: Auto-erotika parenja
Brojne studije takođe pokazuju još jednu izrazitu tendenciju u biranju partnera za razmnožavanje. Naime lik idealnog parnera je najčešće i najbliži pri ruci – u ogledalu! Ogledanje (mirroring), odslikavanje, oponašanje, odražavanje, podražavanje i naravno, nadraživanje, bitna je odlika svih živih sistema, od bakterije do čoveka.

I to je logično: čovek (muškarac/žena/dete) najveći deo vremena provodi sam sa sobom. I naravno, ne samo ideal potencijalnog partnera za priplod nego i ideal Čoveka kao kao vrste Homo Sapiens svako stvara upravo prema toj slici u ogledalu: na svim jezicima sveta ime plemena znači prosto ”Čovek”! I to baš onaj koji se može videti u odrazu u vodi ili ogledalu: crn, žut, plav ili zelen, okrugao, špicast ili trouglast – svi ostali nisu ”Čovek”. Uz malo kreativne analize nije teško razumeti da je za zidara idealni Homo sapiens – super-zidar, za advokata – super-advokat, za šabana – super-šaban, za alkosa – super-alkos, za pankera – super-panker, za kurvara – super-kurvar..... itd., lako je zamisliti ideale po raznim osnovama: profesionalnim, psihološkim, patološkim, etničkim, političkim, anaboličkim, mezotoničnim, ortodontskim, itd., itd. svako bi da se firca samo sa samim sobom. Uopšte vitalni nagon samo-kloniranja ili bar samo-reciklaže delova sopstvenog individualiteta je univerzalan. Pri tome onaj drugi idividualitet (rasplodni partner) treba da posluži samo kao izvor genetskih ”rezervnih delova” reciklaže, tj. sredstvo opstanka mog singulariteta ”JA” koji se obavlja putem recikliranjem tuđeg identiteta u novoj generaciji ”JA” klonova.         

LEMA br. 4: Iz Leme br. 1 i br. 2 može se izvesti sledeći derivativni stav: Inercija nasleđa i sredine povlači inerciju odbira, a iz Leme br. 3 i br. 4 direktno sledi gore najavljena teza o nemogućnosti prelaska ulice, a iz ove opet najavljeni trivijalni odgovor na gornje retoričko pitanje:

TRIVIJALNI ODGOVOR br 1: NIKAK´A, ili GOTOVO Nikak´A!

ZAKLJUČAK br. 1:
Sa svake strane ulice žive de facto dve različite mendelovske vrste. Kao konj i magarac npr.
I samo pod prinudom (u eksperimentalnim uslovima, komunizmu npr., logoru ili sl.) te dve vrste mogu stupiti u trajne seksualne odnose. Problem je u tome što takvim ukrštanjem dobijeno potomstvo (kao mazga npr.) nikada ne može biti ”plodno”. 


[1]   Teorema - opšta propozicija koja nije samo-evidentna već je potrebno dokazati je pomoću drugih, obično već opšte-prihvaćenih istina; lema - pomoćna teorema, dokazana propozicija koja se koristi kao sredstvo da se dođe do većeg i  značajnoijeg rezultata, npr. onog koji treba biti dokazan u teoremi.   
[2]   v. metodsku jedinicu pod naslovom: Populacioni limbusi čovečanstva (tek treba da bude napisano; prim.aut.)
[3]   v. metodsku jedinica pod naslovom Sumrak individualiteta u odeljku Uputstva. (tek treba da bude napisano; prim.aut.)
[4]  Danas evropljani i Jenkiji imaju puna usta multi-etničkog liberalizma i političke korektnosti ali nigde više rasizma nego u Evropi i SAD. Oni su izmislili predgrađa u kojima nema “obojenih”, ”getoe” za izbeglice, “škole za lokalno stanovništvo” daleko od bilo čega etničkog, ali zato spremno kritikuju nesaradnju sa ”izbeglicama”. Saradnja za njih znači zapošljavati ”izbeglice” kao najjeftiniju radnu snagu i jebati okolo i mlade jebozovne Tajlanđanke, Vijetnamke, Somalijke. Ali kada dođe do pitanja braka onda se priča menja. Samo hendikepirani i low class luzeri pristaju na takvre brakove tako da su danas samo 5% od ukupnog stanovništva u Evropi i USA melezi. Slično je i sa klasnim i ostalim razlikama koje su danas velikim delom su samo nastavak etničkih razlika: luksuzni stanovi, vile, škole, univerziteti, rukovodeci poslovi su samo za bele (v. P. Begala, 2002).

Нема коментара:

Постави коментар

Dnevnik zavodnika 1

                                                  Ljubav i Ideologija                                        - j edna fromovska teza...