Jedna redukcija
A politička korektnost koja danas bojažljivo gazi utabanim stazama političke podobnosti poznate nam iz političke prakse bivših komunističkih, fašističkih i nacističkih sistema već sutra može da se pretvori u samo malo bolju verziju istih, ovog puta upakovanih u celofan građanskog liberalizma i novoproklamovanog humanizma u zaštiti svih, a naročito onih koji treba da budu ISKORIŠĆENI. I to sa što manje talasanja. Danas su to žene, životinje i deca, hendikepirani, izbeglice i obojeni, a sutra će biti mašine, roboti, sajborzi i droidi. Ali, kao što to obično biva, neće proći dugo vremena pre nego što se KOREKTNOST, inače za sada zavisna samo od konteksta, transformiše u kontekstno nezavisnu PODOBNOST, podobnost u univerzalizujuću PRAVOVERNOST, a demokratski motivisani principi, zahvaćeni kratkovidošću populističke histerije, postanu faktički principi totalitarizma i budu redukovani na apsurd.
Kako to?
Dakle Počnimo od početka a završimo na kraju.
Pretpostavimo da je proces ustanovljavanja potpune političke korektnosti već završen, doveden do kraja, prihvaćen i ozakonjen, ustavom zagarantovan kao zvanični pravni i izvršni, moralni, ideološki dokument ugrađen u sve ustave civilizovanog sveta bez izuzetka. A to znači sledeće:
1. Filmovi u kojima NEMA bar jedne osobe koja je ‘obojena’ tj. ne-bele osobe, izbeglice, mumije, propalice, trans-, auto-, homo-, bi-, ili tri-seksualca, lezbejke, travestita, šarenog para, bar jednog kljosavca, musavca ili neke druge psiho-fizičke razlike koja se može smatrati manjinskom ili alternativnom u bilo kom smislu, mora biti ZABRANJEN za decu i omladinu, a takve filmove age-rate mora da tretira isključivo kao kao filmove za odrasle ako ne i potpuno CENZURIŠE.
2. Klasična literaturа mora biti revidirana a veliki deo čak ZABRANJEN. Šekspir, Servantes, Dostojevski, Sartr, Molijer, Taso, Eshil i svi ostali preživeli fosili svetske literature bi morali da se suoče sa sudbinom poznatom kao FARENHAJT 357 ili bar da budu ponovo napisani ali ovog puta u politički korektnom maniru. Ovu sudbino bi možda mogla da izbegnu retka dela kao Šekspirov Otelo, Bokačov Dekameron te na kraju delovi Homerove Ilijade i Euripidove Lizistrate. Prvi zbog crnog protagoniste, drugi zbog mnoštva lepih primera “svećarstva”, bračnih prevara, skotološtva i sl. seksualnih raznolikosti, treći zbog šarenog prijateljstva između dva najbolja “druga” Ahila i Patrokla, a četvrti zbog manipulacija seksom od strane Lizistrate i njenih “prijateljica”.
3. Da bi dokazali svoju PODOBNOST svi građani po građanskoj i patriotskoj dužnosti u obavezi su da budu uključeni u neku vrstu politički korektne i raznolike rodne, genske, genetske tj. etničke, psihopatološke ili seksualne transakcije a svaki kompromis sa istim implicira mogućnost gubljenja građanskih prava. To je naravno momenat kada spada obrazina preživelog liberalno-demokratskog principa ’slaganja o neslaganju’ (agree to disagree) i otkriva se onaj pravi ali skriveni princip socijalnog kredibiliteta izraženog maksimom ‘neslaganja o neslaganju’ (disagree to disagree).
4. Populistička retorika liberlno-demokratskih načela političke korektnosti i poštovanja različitost izražena maksimom “slaganja o neslaganju” - pokazuje se kao izrazito SELEKTIVNA i NEKONZISTENTNA. Tvrdnja da je određeni standardi JESU politički korekti a drugi NISU indicira da ipak nisu SVE razlike podjednako dobrodošle i priznate, već da postoje razlike koje JESU dobrodošle i prihvatljive i one sa koje to NISU. Jedna od danas uobičajenih indikacija ove nekonzistentnosti eksplicirana je principom poznatim pod nazivom „pozitivna diskriminacija“[1]. To će reći da demokratski principi SELEKTIVNO obuhvataju NE SVE već samo NEKE manjinske različitost, posebno ne one koje nisu u saglasnosti sa projektovanim standardima političkog sistema: npr. elitizam, aristokratizam, lokalizam, separatizam, šovinizam, fundamentalizam, nacionalizam, marksizam, socijalizam, komunizam i sl. Dakle za sve pomenute ”IZME” demokratska, liberalna, post-modernistička i post-strukturalistička demagoška maksima o “slaganja o neslaganju’ ne samo da uistinu predstavlja princip isključivanja, iztažen maksimom ‘neslaganja o slaganju’, već se proklamovanjem neizrečene obaveze o “ispravljanju pogrešnjih političkih stavova” pretvara u ekskluzivni princip totalitarizma i ideološkog nasilja koji izražava politička maksima “neslaganja o neslaganju’.
5. Politički zahtev za opštim prihvatanjem i uključenjem (inclusion) svih politički prihvatljivih razlika nužno vodi ka stapanju, utapanju, staroj doktrini melting pot-a, asimilaciji i istosti (S. Strajnić), tj. NESTANKU istih onih razlika i različitosti koje – kako je prvobitno glasio argument – treba da budu poštovane i OČUVANE. I što smo pre svi zajedno pre uključeni u neku vrstu politički korektne raznolikosti tim pre će sve te RAZLIKE koje treba da budu „očuvane“ NUŽNO NESTATI što je samo po sebi ili PARADOKS ili LICEMERJE! Odatle se opet može zaključiti da su su kreatori nove korektnosti, dakle, ili GLUPI ili NEMORALNI tj. ZLI. Budući, međutim, da je ekstremno teško poverovati u to da su glupi rešenje ove slagalice je vrlo jednostavno. I ubrzo svi ćemo se probuditi u loncu TOTALITARNOG EGALITARIZMA i PSEUDO-KOMUNIZMA, sive mase čovečanstva bez ikakvih etničkih, ideoloskih, političkih, razlika, uključujuči i seksualne.
6. Drugim rečima politička korektnost se završava asimilacijom i brisanjem svih razlika tako da oni koji prežive ne mogu a da ne budu jednaki. Jer sve razlike, uključujući ideološke, estetske, etičke, etničke i polne, kreiraju tenzije. A tenzije, jasno, ometaju proizvodnju i smanjuju produktivnost. Zaključak ovog silogizma je, dakle, da sve razlike – uključujući etničke i polne ometaju proizvodnju i smanjuju produktivnost. Zbog toga je jasno da u visoko-efikasnom društvu, u kome svi moraju biti visoko-produktivni robovi-radnici ne sme biti nikakvih razlika, pa ni etničkih i polnih tj. rodnih. Izuzetaka nesme biti pa ček ni kada je u pitanju roditeljstvo, koje od politički nekorektnog, individualnog roditeljstva, mora prersati u politički korektno, grupno roditeljstvo[2].
7. Uopšteno rečeno, tezi o “rodnim razlikama” nedostaje velika premisa, naime dokazani stav da su razlike među ženkama i mužjacima ISKLJUČIVO SEMANTIČKE a ne BIOLOŠKE razlike, kao što je to npr. slučaj sa magnetnim, geografskim, nebeskim polovima i sl. To drugim rečima znači da su te RAZLIKE isključivo proizvod društva i kulture tj. socijalne sredine, dakle akcidentalne (slučajne) a ne fundamentalne razlike. Ovaj stav ima nekoliko implikacije:
a. U političkom kontekstu primerena je upotreba termina “RODNA razlika” koja ukazuje samo na semantičku razliku a ne “POLNA razlika” koja ukazuje na prirodnu razliku.
b. Naturalizacija semantike: ohrabrivanje istraživanja kojima je svrha da pokažu i dokažu da polne razlike ustvari NEMA i da je ona samo epifenomen socijalnih razlika.
c. Sledi da će te iste razlike biti anulirane intervencijama u socijalnoj sredini a ne intervencijama na samoj prirodi jer su prirodne razlike samo posledice socijalnih.
Bez obzira da li se radi o zameni teza (a), naturalizovanoj semantici (b), ili manipulaciji nedokazanim hipotezama (c), administrativni intervencionizam nastavlja da insistira ideološkom nasilju što je: Ili (1) bacanje para (npr. reklamna kampanja za igračke u staračkim domovima), ili (2) smišljeno ukidanje svih bioloških razlika, tenzija ali i pozitivnog naboja (charge) među ljudima. Premda to u sledećem koraku zaista vodi povećanju produktivnosti i manipulativnosti, u krajnjem koraku vodi u zajednici sterilnih mrava ili pčela gde su samo jedinke određene za formiranje novih kolonija seksualno sposobne. I konačno tu se pokazuje pravi cilj i svrha političke korektnosti kao najefikasnijeg načina svođenja NEKADA PONOSNOG ČOVEČANSTVA na BESPOLNO društvo pčela i mrava: društvo bespolnih pčela-radilica i bespolnih mrava-radnika[3].
a. U političkom kontekstu primerena je upotreba termina “RODNA razlika” koja ukazuje samo na semantičku razliku a ne “POLNA razlika” koja ukazuje na prirodnu razliku.
b. Naturalizacija semantike: ohrabrivanje istraživanja kojima je svrha da pokažu i dokažu da polne razlike ustvari NEMA i da je ona samo epifenomen socijalnih razlika.
c. Sledi da će te iste razlike biti anulirane intervencijama u socijalnoj sredini a ne intervencijama na samoj prirodi jer su prirodne razlike samo posledice socijalnih.
Bez obzira da li se radi o zameni teza (a), naturalizovanoj semantici (b), ili manipulaciji nedokazanim hipotezama (c), administrativni intervencionizam nastavlja da insistira ideološkom nasilju što je: Ili (1) bacanje para (npr. reklamna kampanja za igračke u staračkim domovima), ili (2) smišljeno ukidanje svih bioloških razlika, tenzija ali i pozitivnog naboja (charge) među ljudima. Premda to u sledećem koraku zaista vodi povećanju produktivnosti i manipulativnosti, u krajnjem koraku vodi u zajednici sterilnih mrava ili pčela gde su samo jedinke određene za formiranje novih kolonija seksualno sposobne. I konačno tu se pokazuje pravi cilj i svrha političke korektnosti kao najefikasnijeg načina svođenja NEKADA PONOSNOG ČOVEČANSTVA na BESPOLNO društvo pčela i mrava: društvo bespolnih pčela-radilica i bespolnih mrava-radnika[3].
8. U cilju stvaranja ekonomičnijeg, efikasnijeg, bezbednijeg i predvidljivijeg čovečanstva skiciranog u tački (7) ideološka mantra političke korektnosti otkriva svoj totalitarni karakter. Naime u bliskoj budućnosti ona, kao osnovna ideologija, vrlo brzo smeniti sve druge građanske ideologije obuhvatajući sve domene (totalitet) svakodnevnog života: politički stav, životni stil, pogled na svet, religiju, ishranu, psihologiju, običaje. Svaka od ovih tačaka ima dalekosežne posledice i mogla bi se analizirati u sitna creva, a kao primer neka posluži samo jedna: ishrana.
Ma koliko trivijalno izgledalo, ishrana se u ovom kontekstu pokazuje od krucijelnog značaja. U zajednici pčela/mrava odluka da li će mlada pčela/mrav postati radilica/radnik, ratnik ili matica zavisi samo od jednog elementa: ishrane. U zajednici ekonomičnih, efikasnih, bezbednih, predvidljivih ljudi, nema razloga da bude drugačije. Politički korektna ishrana mora pre svega da bude ekonomična, masovna, ekološki bezbedna, nisko kalorična i hormonski neutralna: vegetarijanska, anemična, sintetička i bezukusna[4]. U tom smislu danas se masovno ohrabruju istraživanja koja potđuju zadatu tezu a obeshrabruju ona koja je opovrgavaju. Ne treba biti Fon Braun da bi se sagledala budućnost ovog projekta. Dovoljno je otići u Aziju (Indiju, Indo-Kinu i Kinu) i shvatiti kako stvari stoje: u vedskoj Indiji meso je najstrožom religijskom zabranom bilo zabranjeno svim kastama (a bilo ih je oko 2000) IZUZIMAJUĆI kastu Bramana (sveštenika) i Kšatrija (ratnika), što je niže kaste efikasno držalo u pokornosti a sistemu obezbeđivalo stabilnost jer je fluktuacija među kastama bila nemoguća, bar za 24 000 g. koliko traje ciklus od četiri juge. Slično je i sa Indo-Kinom i Kinom u kojima je ogromna većina stanovništva (seljaka) hranjena nisko-kaloričnim i jeftinim pirinčem bila osuđena na večni rad na pirinčanim poljima i efikasno kontrolisana od strane vojske kojoj je meso bilo dostupno. Monstruoznija od svakog totalitarizma, ova društva u kojima ljudi čak nisu ni bili svesni da su uniženi i obespravljeni jer su društveni poredak smatrali prirodnim nastavkom kosmičkog poretka, najviše su se približila idealu politički korektnog društva, naime društvu pčela i mrava.
9. Možda zaključci tačke (8) mogu izgledati preuranjeno ali u vezi sa značajem promene nutricionih navika i ishrane u savremenoj civilizaciji stoje i druge, na prvi pogled neuočljive, ali nesagledive, političke konsekvence. A evo i kako: svima je dobro poznato da se u Kini jede štapićima od drveta, u Indo-Kini i Indiji drvenim ili keramičkim kašikama, ređe viljuškama. Pogodan za vegetarijansku i kuvanu hranu ovaj pribor za jelo je krajnje neupotrebljiv za sečenje mesa za koje su potrebni OŠTRI, METALNI noževi. Ali noževi su nepotrebni na azijskim stolovima i domaćinstvima, štaviše tradicionalno ZABRANJENI. Pitanje „zašto?“ samo je retorićko. Nož, ma kakav bio, je oružije dostupno samo vojsci i kasti vladara, a ne proizvođačima. I tako, sa noževima izgnano je i ORUŽJE, a sa izgnanstvom oružja, ma kakvo ono bilo, onemogućena je prva i najmoćnija poluga nastanka DEMOKRATIJE. Naime, nije slučajno da su se začeci demokratije prvi put javili u VOJNIČKOM gradu-državi, Likurgovoj Sparti, u kojoj su svi građani istovremeno bili i naoružani vojnici (hopliti) spremni da u svakom momentu ustanu u odbranu svoje države ali i svojih ličnih prava. Prva prava demokratija, iz doba Periklove Atine, donešena je na vrhovima kopalja i mačeva u Grčko-persijskim ratovima: običnim građanima, seljacima i zanatlijama, koji su rame uz rame sa aristokratijom branili svoju zemlju niko više nije mogao uzeti oružije ili uskratiti pravo.
I zato, uveren sam da se sledeća propozicija, bez MESA – nema ORUŽJA, a bez oružija – nema DEMOKRATIJE[5], može se smatrati aksiomatskom.
10. Promena paradigme: Ljudi neće biti više u stanju da se svađaju, uvrede, povrede, prebiju bilo koga, da ubiju, povedu rat ili krenu u „individualnu akciju“ ni za šta niti za bilo koga; ”negativne” misli će biti iskorenjene a ”pozitivne” misli će biti politički ideološki kontrolisane i okrenute korisnim i konstruktivnim stvarima: PROIZVODNjI i PLAĆANJU POREZA! I samo tome kako povećati proizvodnju i plaćanje poreza. I opet, ne treba biti ni Ajnštajn da bi se shvatilo da se prvenstveni cilj globalističke političke korektnosti svodi na svetsku pijacu gde se svačija prava cene podjednako, posebno ako mogu da obezbede jeftinu radnu snagu, nove poreske obveznike i KONZUMENTE KORPORATIVNE REALNOSTI. I tako, globalna pijaca još jednom se svodi na napor bazičnog melting pota EUGENETIKE i EPIGENETIKE a ovaj opet na usmeravanje genetskog bremena i njegovo povećanje (v. Ogled o genetskom bremenu).
11. Ali, na želost distopista i radost utopista, politika i ideologija - kao i obično - samo su oruđa ekonomije, a ne obrnuto. Slično stoje stvari i sa moralnim, ideološkim i političkim standardima koji su uglavnom konsekvenca ekonomije. Naravno, uvek će biti neo-hegelijanaca i idealista (Dž. Piterson npr.) koji veruju da su levičari i neo-marksisti tvorci nove fašističke ideologije političke korektnosti a ne neo-konzervativci i pseudo-marksisti kojima je amalgamizirano čovečanstvo bez etničkih, polnih, rasnih, političkih, ideoloških i ostalih razlika najbolji način održanja i širenja KORPORATIVNOG TOTALITARIZMA skrivenog u vidu EGALITARIZMA i NEO-KOMUNIZMA. To će reči da dok god postoji ekonomija koja podržava određene pravne, političke, moralne i ideološke norme nema potrebe niti uslova da te norme budu promenjene. Danas mi možemo npr. da bacamo mašine, brutalno ih recikliramo i ponašamo se prema njima kao običnoj gvožđuriji. Ali postanu li samo roboti, sajborzi i droidi osnovna radna i proizvodna snaga politička korektnost će se proširiti i na njih, a korektnost prema obojenima, ženama, gejacima i psima će završiti na đubretu istorije, jedinom đubretu na kome ne postoji reciklaža[6]. Pitanje da li će roboti otvoriti čovečanstvu vrata utopijskog blagostanja i samorealizacije (v. S. Strajnić, Dnevnik muzičkog eklektika 22; 2018) ili će zauvek penzionisati čitav ljudski rod ostaje otvoreno[7].
[1] Paradoksalno, u bogatim zemljama i zemljama sa više sloboda rodna razlika u izboru zanimanja je veća dok je u siromašnijim manja (Sci. American, 2016). U Africi žene biraju poslove koji su potrebni, a ne one koje one lično žele. Drugim rečima više slobode znači veće razlike a ne obrnuto.
[2] Ovom zanimljivom pitanju S. Strajnić je posvetio nekoliko ilustrativnih redova u prvom komentaru posta Žene sa Severa ili o relativnosti konzervativizma (v.)
[3] I naravno to je moment kada je demokratski princip ‘slaganja o neslaganju’ već odavno zaboravljen i zamenjen robusnijim principom ‘neslaganja o neslaganju’ te njegovim ideološkim manifestacijama u egalitarizmu, unitarizmu, fašizmu i populizmu otkrivajući dubinsku totalitarnu prirodu i ideologiju političke korektnosti. Ili što reče neko, PK je samo malo manje od fašizma upakovang u lepe manire.
[4] Hrana neće imati ukus već će se ukus dobijati direktnom stimulacijom centara u mozgu: čovek će jesti papir verujući da jede šniclu. U bliskoj budućnosti će se ljudi u jednom momentu možda čak okrenuti alternativnim izvorima proteina, larvama crvima, i meduzama, ali kada se shvati da su insekti mnogo značajniji za eko-sistem nego li krave i svinje brzo će se okrenuti sintetičkoj prehrani. By the way, pre neki dan sam kupio prvi politički korektan sladoled: baziran na pirinčanom mleku, veštački zaslađen i veštačkog ukusa.
[5] Zakon o nošenju i posedovanja oružja u SAD, na kome insistiraju Republikanci, često je i paradoksalno na udaru Demokrata. U toj diskusiji najčešće navođeni argumenti se odnose na svrhovitost posedovanja oružija, njegovu zloupotrebu i incidente, premda je jedini suštinski argument demokratsko pravo i zalog demokratiji.
[6] Niče je jednom primetio: ”Istorija ima tendenciju da se ponavlja: jednom kao tragedija a drugi put kao farsa“.
[7] Što se mene lično tiče, smatram da bi trebali imati poverenje u robote isto onoliko koliko loš roditelj treba da ima poverenja u svoju dobro odgojenu decu.
Brine me što počinjem da se previše slažem sa Acetonovim pisanijima. Na ovaj tekst nemam bitnijih primedbi, samo jedno zapažanje koje mi je prosto „iskočilo“ iz teksta dok sam ga čitao. Odnosi se na zamenu ljudskog roda androidima. Ako je premisa da zamena bude adekvatna, to jest da oni koji zamenjuju ne budu falični (inkompetentni) u odnosu na one zamenjene onda se javlja problem kako ugraditi ljudskost u robote jer bez komponente ljudskosti (ma šta to tačno bilo) robot ne bi bio dostojna/adekvatna zamena. Kako je ljudskost teško čak i definisati a kamo li generisati i ugraditi u androide krenulo se drugačijom logikom. Umesto da se humanizuju androidi, mnogo je lakše i dugoročno gledano isplatljivije procesom dehumanizacije ljude svesti na nivo čovekolikosti koji su androidi već dostigli. Da budem jasniji: oduzimanjem nagonskih i emotivnih funkcija ljudskom rodu (da li one čine čoveka?!?) a ostavljanjem kognitivnih funkcija (koje su, pak, inferiorne onima kod androida), ovaj se spušta na dostignuti nivo razvoja androida (čak i malo ispod) pa je zamena laka i prolazi neopaženo. Sintagma čovekoliki čovek izgleda kao pleonazam ali je koristim namerno – ona označava dehumanizaciju čoveka čiji pojavni oblik ostaje nepromenjen za razliku od njegove suština. Politička korektnost je jedan od metoda te transformacije koja je u poodmakloj fazi. Dakle, da rekapituliram: čovekoliki čovek se veoma lako zamenjuje androidom uz olakšavajuću okolnost da nema ko da se usprotivi ovoj zameni jer čovekoliki čovek gubi sposobnost pobune (usled gubitka nagonsko emocionalnih funkcija). Priča zvuči kao antiutopija, zar ne?
ОдговориИзбришиMoram priznati da sam se veoma obradovao ovam komentaru jer Strajnićeva lucidna ideja ”mekane” zamene ljudi ”čovekolikim ljudima” zaista zvuči kao logična i koherentna implikacija (”iskočila iz teksta”) jednog od mogućih scenarija čiji su obrisi skicirani gornjim postom. Što se tiče Strajnićeve kolokvijalne sintagme ”čovekoliki čovek” pretpostavljam da se odnosi na ono što bi moderna psihologija svrstala u neki od ekstrema spektra neuro-atipičnosti (osobe bez emocija, socijalnih potreba i/ili nagona). I to je sasvim ok. Ono što me, međutim, pogađa kada su u pitanju velike zabrinutosti to je implicitna dilema koja uvek lebdi nad svakom današnjom projekcijom budućnosti: utopija vs. distopija. (O tome odavno već planiram da posvetim poseban post). Lično, i iz mnogo razloga, verujem da je ta dilema lažna, našta, uostalom, i ukazije 11. tačka gornjeg posta. Krucijelno test-pitanje bi trebalo da bude šta danas Čoveku, odn. čovečanstvu, daje evolutivnu prednost? Sposobnost da se ponaša kao super-racionalno institucionalizovano biće spremno da živi u mega-sinergičnoj socijalnoj strukturi kao što je mravinjak, ili to da se vođen instnktima i nagonima na arbitraran način i sa arbitrarnim motivima vezuje za arbitrarne ciljeve, arbitrarne individue i arbitrarne institucije? Na osnovu koje pretpostavke ono što je donosilo evolutivnu prednost u prošlosti znači da će donositi i evolutivnu prednost u budućnosti? U istom smislu, da li to što je čovek do sada bio jedino nespecijalizovano poznato živo biće znači da će i u budućnosti ostati nespecijalizovan? Na kraju kada emotivni, nagonski, socijalni deo preuzmu institucije, i kada emocije/nagoni nestanu, to će se dogoditi upravo zato što nikome više neće ni trebati, tj. njihova funkcija ce nestati. U neuro-tipičnom svetu pojedinci bez sposobnosti empatije su okvalifikikovani kao autistični; ali u svetu neoro-atipičnih pojedinci sa sposobnostima empatiuje će bili kvalifikovani kao autistični tj. ”čovekoliki ljudi”. E sad, ako su neuro-atipični ”čovekoliki ljudi” spremni da stvore civilizaciju sposobniju za opstanak u univerzumu onda se gornja dilema prosto svodi na gubitničku nostalgiju? Na kraju, nije li vekovni san filozofa, od Avgustina pa do Hajdegera (kao i onaj naš stari san o Periodnoj tablici muzičkih elemenata), da objasne, opišu i predvide čovekovu egzistencijalnu situaciju i svedu je na egzaktni račun? Koliko bi to konflikta rešilo, smanjilo patnji, izbeglo sukoba i nepotrebnog utroška energije. I konačno drastično smanjilo entropiju čitavog čovečanstva. Niče je odavno konstatovao: Čovek ne sme ostati ćorsokak evolucije. Treba da bude zamenjen Nadčovekom. Poželimo dobrodošlicu Nadčoveku – pa makar iz ove perspektive on izgledao i kao neuro atipični ”čovekoliki čovek” - kao što roditelji dobrodošlicom dočekuje svoje dete – ma kako ono izgledalo.
ОдговориИзбришиU mnogim svojim istupima Džordan Peterson tvrdi da je čitav projekat političke korektnosti samo prikriveni proizvod post-modernističkog neomarksizma. Iz gornjeg posta, međutim, vrlo je jasno upravo obrnuto: projekat političke korektnosti je manifestacija narastajućeg neo-konzervativizma koji vrlo licemerno nastoji ne da održi ili prevaziđa, već da izbriše sve razlike i tenzije koje potencijalno mogu da potkopaju postojeću socijalnu i ekonomsku hijerarhiju moći. Zaveden buržoaskim malograđanskim autorima kao što su Dostojevski, Solženjicin i Tolstoj, Peterson ne vidi (o tome je argumentovao Žižek) da je upravo taj neo-konzervativizam danas spreman da odbaci i tradiciju, religiju i boga samo da bi očuvao status quo, na isti način na koji je nekada marksizam bio spraman da to isto odbaci ali sa jednom razlikom - sa ciljem da promeni sve.
ОдговориИзбришиPosle, evo, skoro cetiri godine od objavljivanja ovog posta koji je u medjuvremenu postao jedan od najposecenijih na ovom blogu, uz zacudjujuce malo komentara, ne mogu a da ne dodam sledecih par redova. Ako se uzme u obzir teza iz Uvoda (post od avgusta 2018), o tzv. "crvenom uzmaku civilizacije" postavlja se pitanje zasto je danas Skandinavija, statisticki mereno, u mnogim aspektima udaljena 50 godina civilizacijske prednosti od npr. Srbije, a od najveceg dela svetske populacije 100 pa cak i 200 godina. Zbog svog fantasticnog geo-strateskog polozaja? Neverovatnih prirodnih bogatstava? Povlascenog polozaja u spoljno-trgovinskim odnosima sa USA? Vazalskoj odanosti NATO-savezu? Uzasno vrednim ljudima? Nista od toga nije potpuno tacno. Danska na primer nema nikakvih prorodnih bogatstava, Svedska i Finska do skora nisu bili u NATO-savezu, geo-strateski polozaj regije je daleko od krucijelnog, Skandinavci ne provode na poslu ni jedan sekund vise ako nisu placeni, vole da piju preko svake mere, i sl. Razlog je, medjutim, samo u jednom: ljudi u Skandinaviji a pre svega sistem dosli su do zakljucka da je biti "human" ne samo moralno, duhovno, hriscanski, ili eticki pozeljno, vec da je pre svega FUNKCIONALNO. A to znaci korisno, sto dalje opet znaci ekonomicno. Da bi covek bio istinski "human" nije mu potrebno nikakvo naredjenje od boga, drzave, roditelja, patrijarha, ili nekog drugog moralnog ili etickog imperativa - nista od toga. Potrebna mu je samo svest o tome da je saradnja, kooperativnost, dobronamernost, ona vitalna korist koja otvara vrata evolutivnoj prednosti o kojoj govori kontroverzni biolog Richard Dawkins, a o kojoj Charles Darwin jos nije ni sanjao.
ОдговориИзбриши