Ogled o laži

    
                                                Ogled o laži: 
              Uloga laži u mentalnom zdravlju i opstanku ljudske vrste

 

        Naravno, laži ima različitih.

 Tipične su laži iz koristoljublja, pa zatim iz straha i obazrivosti (tzv. samozaštitne laži), laži iz lepog ponašanja i pristojnosti (tzv. kurtoazne laži), iz dosade i ulepšavanja stvarnosti (tzv. estetske laži), da navedem samo neke.

      

  U tekstu koji sledi, međutim, biće – shodno naslovu – reči o samo o onim fundamentalnim i funkcionalnim lažima, tj. lažima neophodnim za mentalni i fizički opstanak ljudske vrste, a koje su ovde nazvane  ´egzistencijalnim lažima´, tj. lažima tipičnim za egzistencijalnu situaciju br.1, br.2 i br.3.

         TIPIČNA EGZISTENCIJALNA SITUACIJA br.1

 Svi znaju i uglavnom se slažu da je vojska (naročito stajaća) per definitionem zlo i da je kao takva dobra samo za izbegavanje. Pogotovu ako svoju vojnu „čast“ i „obavezu“ moraš da odslužiš pod pretnjom odlaska na robiju, što je samo po sebi paradoks. Ali da paradoks bude veći, po povratku iz vojske svi će ti spremno reći kako su baš oni uspeli nekim čudom da u vojsci prođu kao „nož kroz puter“ a da su svi ostali „pukli“,“prsli“, ili „najebali kao žuti!“ A kako to? Pa lepo. Jedan je bio fotograf te je fotografisao vojnike i oficire za razne sitne protivusluge; drugi je imao jarana među kuvarima pa je dobijao uvek ekstra porciju hrane i svež hleb; treći je bio u auto-jedinici a tu se, zna se, ne radi baš ništa; četvrti je bio u stacionaru odakle je mogao svaki dan da beži u grad, sedmi je držao vojnički klub, deseti je spojio „nagradno“ sa „redovnimi“ i tako bla, bla, bla. Na kraju se ispostavi da su ustvari svi prošli „kao nož kroz puter“. E sad: ali ako su svi „kao nož kroz puter“ ko je onda "najebao"?! – PARADOKS par excellence! (Nazovimo ga ”paradoks vojske”, ili paradoks br. 1).

 Zašto ovo govorim?  

 Zato što sličan paradoks nalazimo i u životu, tj. u tipičnoj egzistencijalnoj   situaciji br. 2.

         TIPIČNA EGZISTENCIJALNA SITUACIJA br. 2

        Svi znaju i uglavnom se slažu da je život težak, da mnogo štošta mora da se uradi na silu i da je veliki broj situacija u životu dobar samo za izbegavanje. Vojska npr. I opet: sve je to tačno, i td., itd., ali – kao i u slučaju vojske – niko ti neće reći da je loše „prošao“ u životu, štaviše, svako će nastojati da te na svaki način, verbalno ili vizuelno, digitalno[1] ili analogno, ubedi da ima puno razloga zbog kojih može da kaže da je kroz život prošao kao „nož kroz puter“, da je „uspeo u životu“ (!) bolje od drugih te da veruje da je srećniji od ostalih koji su „pukli“,“prsli“,“najebali kao žuti“ isl. I opet, ako su svi prošli kao “nož kroz puter” ko su onda oni koji su „pukli“,“prsli“  i “najebali kao žuti“? Ko su oni koji su napušteni, ostavljeni, razvedeni i rastavljeni, koji plaču u mraku, hladnoći i samoći, gladni i žedni, ko su oni koji pune bolničke čekaonice i staračke domove, crkvene oltare i nadrilekarske džepove, koji ponižavaju druge ili su sami poniženi, koji su sami podmićeni ili podmićuju druge?! Naravno, dragi čitaoče, i ne treba da se trudiš da odgovoriš na ovo pitanje jer ono je ionako retoričko. Ali to je tako, kažem. I to je opet pravi pravcati paradoks. ŽIVOTNI PARADOKS (Nazovimo ga ”Zivotni paradoks”, ili paradoks br.2)  

             
         TIPIČNA EGZISTENCIJALNA SITUACIJA br. 3

        Prilikom posete bolesniku koji leži u bolnici bolesan od neizlečive bolesti prijatelji, rodbina, poznanici, pa čak i lekari, uvek imaju pri ruci neku laž kao npr. ”izgledaš sjajno”, ”vidim mnogo ti je bolje”, ” pa ti si kao mladić/ devojka” i sl. gluposti iako onaj /ona izgleda kao govno, jednom nogom je već u grobu, nekroza grabi punom parom. Na isti način lažu se deca da bi se ohrabrila[2], lažu se odrasli da bi se utešili i osnažili[3], lažu se poslodavci da bi radnici-robovi zadržali posao[4] i obrnuto; bračni partneri da bi opstali u zajednici bez identiteta[5], itd, itd. Naravno, ako ikoga ikada suočis sa činjenicom da laže ovaj spremno nastavlja da laže odgovarajući da to nje laž već da on stvarno tako misli (kao da je to argument?), i onda se kune u sve što ima, decu, boga, roditelje, kućne ljubimce, sestru, kćerku, nebo, oči, ruke i sl., i što se više kune svima je sve jasnije da je sve dalje i dalje od istine. Tu čak i nema nikakvog paradoksa, budući da je, k´o što rekoh, svima jasno ne samo da svi lažu nego i da svi znaju da oni drugi lažu, tako da je u ovoj situaciji klasični antički paradoks ”LAŽOV” potpuno obesmišljen, sto je PARADOKS sam po sebi (Nazovimo to paradoks ”konvencije o laži”, ili paradoks br.3). 

              Summa summarum, ljudi su prosto majstori u obmani i samo-obmani.    

               Ali i to je, kažem, OK.

          E sad, ima i onih koji će spremno da primete: ”Dakle, hoćeš da kažeš da je egzistencijalno iskustvo (smisla, zadovoljstva i sreće npr.) subjektivno? Ali šta je tu novo? I šta bi inače bilo objektivno merilo subjektivnog iskustva?! Minimalna entropija sistema po jedinici vremena? Maksimalna realizovanost energetskih potencijala faznog prostora?”   

             Ne! Naprotiv – kažem opet ja.

      Hoću da kažem da iskustvo života u laži NIJE SUBJEKTIVNO već je  – UNIVERZALNO! (Našta već delimično ukazuje i gornji paradoks br 3). Ili da upotrebim jednu Šredingerovu metaforu: POSTOJI SAMO JEDNO ”JA” ČIJA JE MNOŽINA NEPOZNATA[6] . Svako ”JA” je suštinski jedno ISTO: prazna tabla na kojoj svako impregnira svoje sopstvene iluzije i laži. I premda su laži različite tabla po kojoj se one ispisuju uvek je ista. I kao što je Dekart svojevremeno primetio da je zdrav razum svim ljudima podeljen podjednako, tako i ja dodajem: ne samo zdrav razum već je upravo zahvaljujući sposobnosti ljudi da lažu sebe i druge, i SREĆA, PA ČAK I SMISAO, SVIM LJUDIMA PODELJENA PODJEDNAKO!

         Ali i to je, kažem, OK.

  A evo i zašto.

         OBJAŠNJENJE br. 1

        Bez laži život bi bio očajno bljutav, suv i hrapav, i teško da bi ga iko progutao čime bi, naravno, bio doveden u pitanje osnovni životni zadatak - OPSTANAK. A dijalektika opstanka vrlo je prosta: vitalni anabolik opstanka je SREĆA i SMISAO, a vitalni anabolik sreće i smisla – LAŽ! I, naravno, onda je jasno zašto tu više nije bitno da li je slika stvarnosti lažna ili stvarna (paradoks 1 i 2); da li je ta slika stvarnosti samo proizvod mozga u tegli stimulisanog elektrodama laži ili mozga u ljudskim lobanjama stimulisanim malim ličnim lažima ili velikim ideološkim lažima društva. Laži su laži. Ili, kako bi rekla Pamela Mejer, laži premošćuju jaz između stvarnosti i slika stvarnosti, i potpuno je nebitno kako su one stvorene. 
         Na egzstencijalno-individualnom nivou, međutim, na kome svaka individualna egzistencija (existence) na kraju biva razmenjena za socijalno prihvatljivi i prihvaćeni SMISAO (essence), više SREĆE znači više ŽIVOTA, a više života - logično - više VREMENA! Ono što je tu bitno to je da treba produžiti VREME. Stvoriti ga, proizvesti. Pa makar i iz tegle! Jer, što opet reče Kant (KČU, A35/ B51), jedino protiv kontinuiteta vremena radikalni skeptički argument mozga iz tegle je ništavan: Vreme iz tegle ili vreme iz lobanje, izmaštano ili proživljeno, iluzorno ili realno, suštinski je uvek jedno te isto!  
         Nota bene: Relativnost vremena ne govori nista o vremenu samom.

               OBJAŠNJENJE br. 2

   Ljudi žive u laži i uče se lažima od malih nogu.

 Od malih nogu roditelji decu lažu bajkama i ´pričama za decu´ navikavajući ih na lažne slike stvarnosti iz tzv. vaspitno-pedagoških razloga: jer budući da je osnovna premisa društva da je Dobro važnije od Istine – znači da i cilj opravdava srerdstva tj. kompromis sa Istinom. Kad odrastu lažu ih nastavnici i pedagozi, zatim andragozi i lekari, još kasnije lažu ih rukovodioci i političari, pa zatim bračni partneri i sopstvena deca, zatim popovi i sveštenici i na kraju – ljudi, logično, lažu sami sebe. Svako ima neku svoju fikciju i bajku, okačenu na neki svoj mali mentalni ”nosač”, „mrežu“, „medijum“ ili ko-zna-šta, koji se opet prepliće sa tuđim mrežama, nosačima, fikcijama i bajkama, zapliću oko nogu i ruku, uvlače u mozak i telo, a čitava planeta je toliko time isprepletena da niko na kraju ne može ni da se pomeri a da ne upadne u neku novu lepljivu laž (vidi gornji paradoks br 3).

          OBJAŠNJENJE br. 3

       Naravno. bez sposobnosti lažnog predstavljanja sebe i stvaranosti, te svojevrsnog prećutnog ugovora svih sa svima o toj da kazem NEPISANOJ KONVENCIJI život u civilizovanom građanskom društvu, koji se temelji na hipokriričnosti - naime svesti o tome da drugi ljudi prihvataju tuđe laži iz prostog razloga da bi i sami mogli da lažu – manipulacija tuđim osećanjima bila bi nemoguća a samim tim i život u društvu[7].

         E sad, naravno, ne kažem.

  Ima i onih koji ne obmanjuju sebe lažnim slikama političara, pedagoga, roditelja, zlih demona i mozgova u tegli. Spretno izbegavajući zamke paradoksa br. 1, 2, i 3 oni su racionalni ali ne racionalizuju, realistični su ali ne relativizuju, realni su ali ne projektuju.  

 Na svu sreću takvih je mnogo manje.

Jer bežeći od ”dima” svakodnevnih laži oni padaju u ”vatru” takozvane greške u veličinama (scale error), laički skepticizam i agnosticizam verujući da sve je laž i prevara. Jer ono što je na malim skalama laž na velikim je često istina i obrnuto: svemir se rasprskava ali Beograd i Dorćol ne. Ni Vračar. Zemlja je okrugla ali ulice po kojima hodamo nisu loptaste. I naravno, pošto uobičajeno iskustvo zaista ničim ne pokazuje da se Dorćol i Vračar rasprskavaju ili da su ulice loptaste, zaključak je da su i rasprskavanje svemira i sferičnost Zemlje izmišljeni da iz nekog razloga drže ljude u iluziji. To su oni koji veruju da iza svega stoji neka ZAVERA i GLOBALNA LAŽ, da planete i zvezde ne postoje, da je zemlja ploča i da svi zajedno živimo u matriksu ili eksperimentalnoj Petrijevoj tegli kojima upravljaju nevidljivi GOSPODARI SVEMIRA!

 I tako, verujući da istina uopšte ne postoji, i da je istina samo još jedno u nizu izmenjenih stanja, ili bar – kao radikalni skeptici – da je nedostižna i da je to dovoljan razlog da veruju u BILO ŠTA - neshvatajući da su KOHERENTNE FIKCIJE ponekad jedine ISTINE, istinitije i od same stvarnosti[8] - najveći broj takvih gubi vezu sa realnošću te, ne znajući više gde udara i gde je šta, završava u institucijama - mentalnim ili vaspitno-popravnim - na pilulama, elektro-šokovima i lakim drogama, sa hroničnim bolestima (najčešće kancer), povredama ili spretno isceniranim samo-povredama, pribegava alkoholnoj, literarnoj, artističkoj i narko auto-terapiji te na kraju skončava bedno od psiho-somatske ili mentalne zaraze, na đubrištu života ili istorije, ili ređe (ali beskonačno mnogo ređe) u udžbenicima lepe literature. Sve jedno.  

    Na žalost danas su ljudi u svetu sve realističnij i racionalniji a specijalne i druge ustanove sve su punije realnih, realističnih, racionalnih i razumnih. Na svu sreću, opet, u tim institucijama ne borave individue ličnosti i persone već samo slučajevi i slučajnosti, dijagnoze i anamneze. One se ne vode po imenima i prezimenima već po brojevima protokola i dosijea, a bez imena i prezimena laži nikome više nisu potrebne [9]. I tu dolazimo do konačne teze koja se može ilustrovati jednostavnim sloganom: no names - no lies! Čovek je izmislio laži kada je izmislio imena, a izmislio je imena kada je izmislio društvo. I to je ono što Čoveka u njegovim sopstvenim očima, i u očima drugih Ljudi, čini rezličitim ne samo od tih istih "drugih" ljudi več i od čitavog društva, od životinja, bakterija i ameba, mahovina i virusa, planeta i maglina - jednom rečju od čitavog Svemira.

                  Jer EKLiPTiKA LJUDSKE PSiHE VRTi SE OKO OSOViNE LAŽi!

         LAŽEM, dakle POSTOJIM!

                           I zato vam opet kažem: Čovek sam samo dok LAŽEM!

                                       Samo Životinje ŽiVE u ISTiNi

                                 Jer ISTiNA od ljudi pravi SKOTOVE

                                      Ali Vi, Vi ne budite SKOTOVi

                               Laž je za Čoveka i Čovek za Laž sazdan

                 I zato Slušaj šta knjiga kaŽe: - Čovek je Čovek samo dok LAŽE![10]
  

---

[1]  A kao mala ilustracija neka posluži sledeći misaoni eksperiment: zamislimo npr. vanzemaljce koji ne razumeju ni jedan ljudski jezik ali odlično shvataju slike i mogu da uspostave komunikaciju sa Zemljom putem interneta. Zahvaljujući soc. medijima, FB npr., oni mogu zaključiti da je naša planeta naseljena bilonima srećnih, uspešnih i nasmejanih ljudi koji koji prolaze kroz život kao „nož kroz puter“. Ili još preciznije ljudima koji sami za sebe VJERUJU da prolaze kao „nož kroz puter“ i u to ubeđuju druge.          

[2]    Npr. ”Ti tako lepo hodaš, pričaš, imaš lepe oči... isl.“ iako dete jedva baulja i posrće,  muca ili je potpuno razroko.  

[3]   Npr. „Nije to ništa strašno, prevazići ćes ti to i sl.“ po sistemu tuđim k.... je lako po draču mlatiti.

[4]   Npr. „Ništa ne brini, ovaj posao će biti spičkan dok si trepnuo“ iako nemaš tri predstave kako da ga obaviš.

[5]    Muškarci lažu žene, tuđe kao i svoje, da bi ih naveli na seks a žene lažu muškarce da bi izbegle seks. Trgujući tom muškom potrebom one obećavaju ono što ne mogu da ispune i onda izmišljaju svakakve laži nebi li iz te nepotrebne „investicije“ izvukle neku korist za sebe. Uopšte muško-ženski odnosi su prosto jedan vatromet laži kako god da se okrene.

[6]   Ervin Šredinger: Šta je život? (1944)

[7]  Interesantno je primetiti da je u zapadnoj Africi npr., veština izmišljanja raznoraznih lazi, hvalisavih priča i anegdota dobila oblik prave umetnosti i da je kao takva postala punopravan metod sticanja socijalnog ugleda i uvažavanja. Ili što bi moj drug Gabrijel iz Gambije imao običaj kazati: „Ako ti sam o sebi nećeš govoriti ljepo, a tko će?!“. Nedavno je ova tema dobila i akademski status (Glibert, 2008) ali kao i svako akademsko istraživanje sve se svelo na dosadno prikupljanje činjenica koje ustvari samo treba da potvrde zadatu hipotezu.

[8]   Matematičke i logičke formule i teoreme iako ne odgovaraju ničemu što se može pronaći u objektivnoj realnosti (dakle, potpune su fikcije), ipak su istinitije od bilo koje istine koja se može izreći o kontigentnoj realnosti. Ili, koherentna laž često je istinitija je od nekoherentne istine!

[9]   Interesantno je primetiti da su na Redditu i Discordu npr., ljudi obično mnogo iskreniji i više kritički raspoloženi a neretko se mogu pročitati i najšokantnije ispovesti, od pokušaja samoubistava i teških depresija do ispovesti o kriminalnim delima i ubistvima. I tu ništa nikome nije čudno jer za razliku od malograđanske bare FB ovi forumi i platforme su su potpuno ANONIMNI, što je prvi i osnovni preduslov ISTINE.

[10]  Sličnu, mada daleko-mnogo-manje radikalnu, tezu zastupa i harvardski profesor psihologije Denijel Gilbert (2008, 2009a). Ali oštrica njegove teze radikalno je otupljena buržoaskim moralizatorstvom u stilu Adama Smita. Zahvaljujući toj buržoaskoj katarakti i kratkovidosti Danijel na žalost ne uspeva da sa-gleda čitavu sliku, naime mesto emotivnog proletarijata u civilizacijskoj borbi blagostanja protiv progresa, a što je problem o kome su sa tako mnogo pronicljivosti pisali Toler, Čapek i Bernard Šo. Na primer.   

Istina-mašina

                                        Istina-mašina

                                          

           Dobro jutro - Laku noć!

             Odjednom, posle evo već dobrih dve hiljade i trista godina života u oVom OxiMORONU od grada ja više ništa ne "provaljujem".

              I to doslovno!

            Balkanezija je ugrožena na svim frontovima: Mišićne miofibrile pokidaj u radu, moždane neurone u etanolu udavi, grkljan u čvor zaveži, zgrči se i pocrni, i tako crn i zgrčen zabetoniraj se u odlivak za budućnost, u vekovnu urnu za mlađe, muža, ženu, komšiju, i sve nas ostale, NAS, DECU KOMBINATA, u VEĆ hiljadu puta izlivene temelje VEĆ viđene korporativne stvarnosti.

             

 NAŠ SVET OPSTAJE U AMBALAŽI OD LAŽI!

      Epidemija zvana podzemni PSEUDO-život zarazom ideoloških paralogizama natapa ulice i arheološke iskopine ovog pompejskog pra-grada i njegove jedva preživele PALEO-, FITO-, i POLU-stanovnike. Preostali junaci dana ovog lokaliteta "tripuju" na dnevne ciljeve. Nesvrhoviti ulični Srebrni letači, Betmeni, Spajdermeni, Ajronmeni i ostali superheroji eksterminirani su sa najvišeg mesta. "Rupe skockane" za instant samoprodaju – a one se zovu ODLIKAŠICE, BOMBE, MESO, RIBE, BOMBONE, BOMBARDERKE, i sl. – nadiru iz slamova i favela sa ubrzano širećih rubova grada, pa zatim novopečene mamice iz unutrašnjosti u dirljivoj trci za sponzorima, a tu su i već pregaženi muzejski eksponati licejskog izgleda (ili što bi rekao jedan poznavaoc antičkih starina: „S leđa liceum, s lica muzeum“) te ostali građevinski matrijal koji lopatasto grabi poslednji "voz", i sve zajedno u hipomaničnom spidu grčevito opsedaju preostale, sve uže i uže, jedva preživele zone nekadašnjeg METROPOLSA! Za njih čitav život je kupoprodajni rat: prodati kožu što skuplje i sve oko sebe ubediti da je još jedino RAT - PRAVI ŽIVOT!

        Naduvani "mega-svetski carevi", "kraljevi" i "frikovi" svake noći izlaze iz utrobe Zemlje-LJUDOŽDERKE i svako se jutro ponovo vraćaju u nju, svako sa svojim "tripom" o instant "trpanju", provodu, prevari i lakoj zaradi. Prevarom odjekuju odronjene fasade, raskopane ulice, i napuštene fabrike i gradilista; „PREVARA“ je reč koja je preživela, nagojila se i metastazirala do dimenzija svemirske vaseljene, preVara je otac i majka, sestra i brat, preVara je sam život i njegova ulepšana slika. Kupi jeftino, prodaj skupo, lateks, lažno "žuto", veštačke sise, plastične zenice, lice i nokte, "perje" iz Kine, šlicevi bez kita i piletina na uzici, realnost izgubljena na vetrometini iluzija, u vodopadima svakakvih Gadarija, uzurPacija i naSilja, muškarci koji izgledaju kao životinje, životinje kao žene, žene kao ljudi, ljudi izmučeni i poniženi, saterani u ulične kanale, pećine i rupe gde svaki dan sa ukusom crknute pacovštine među zubima odlaze da NE POSTOJE. Gde su svi njihovi u njima uništeni najrazličitijim derivatima OTROVA, gde ih dočekuju svojom malaksalom srdžbom, svojim dirljivim očima, svojom MRKOM, OD BEDE ISPUCALOM DECOM...

            Mi smo ljudi bez pljuga, žene bez tampona; mi smo deca bez patika i narod bez snova. Brijemo se tupim ziletima, drkamo levom rukom, pišamo pored rupe i mrzimo sve oko sebe. Demokratiju, posebno. Patike smo dali "Dizelašima", sise su nam odnele „narodnjakuše“, ideale su nam sahranili vođe i portparoli a snove su nam ukrali ulicama lutajući čopori dece bez roditelja. Demokratija i dostojanstvo nam i ne trebaju jer verujemo da je „batina iz raja izašla“.

           Bivši ljudi, fantomi, dijabole i bolidi, lelujaju bivšim ulicama fantomskog grada, oni se međusobmo ne vide i ne čuju, prolaze jedni kroz druge kao kroz dim prljavog, brzotrošećeg, razblaženog bugarskog benzina. Jedinično bubnjanje u opnama, olovo u  vazduhu, i nivo žlezdanog acetata u krvi odavno su već prekoračili letalne doze, niko ništa ne zna, niko ništa ne želi da zna, nikoga ništa ne interesuje, JEBE IM SE!: Ni to to da su noćas opet u WC-u na "štajgi" penzioneri za mizernu kintu ispirali "pištolje" u korupciju ogrezloj "muriji", difovcima ili jedni drugima; ni šta je sve komšijima žena opet morala da "izguta" da bi jutros deci mogla da kupi banane; ni koliko je prljavih, seljačkih metaka, s nogu, na pijačnoj tezgi teška samo jedna glavica kupusa; ni to da su po slatkoj cucu-lucu iz zgrade preko puta protuve sinoć prskale u liftu; ni to da čitava porodica malog šminkera sa ćoška mesec dana mora da pase pasulj da bi on šetao ORIGINAL; ni kome je gazda lokalnog kafea morao duboko da zaroni u debelo crevo da bi na „matine“ - išao sasvim sam; ni koliko "žutog" otvara vrata raja, ni koliko "belog" ista vrata zauvek zatvara, ništa od svega toga, ni gde rade, ni gde spavaju, ni šta jedu, osećaju, za kim plaču i zbog čega, kako to rade, zašto, šta, kuda, stvarnost je tako NEPROZIRNA I PROKLETO POVRŠNA.

                               NA SREĆU. Jer ISTINA I NE POSTOJI!

 ISTINA JE MAŠINA IZMIŠLJENA DA LJUDE PRETVARA U SKOTOVE![1]

                                                                                           Beograd, Srbija; 1992.

 

---

[1] Videti metodsku jedinicu pod nazivom Uloga laži u opstanku ljudske vrste u glavi Ogledi, u kojoj je ova tema obrađena sa više antropološke, a manje poetske tačke gledišta.