Dugin i Anti-Dugin

 

 

                                                 Osnovi geopolitike

                                           Geopolitička budućnost Rusije                           

                                                         A. Dugin, 1999.

 

                                                  Sistematski prikaz                          

 

Predgovor:

  Hladni rat je završen ali agresija Zapada nije umanjena. Iako se demokratija, kao politička praksa, ustalila na Istoku protivurečnosti sa Zapadom su sve zaoštrenije a slučajevi Zapadnog licemerja i laži su sve izraženiji. Mir sa Jalte je srušen a u današnjem svetu nema mesta za Rusiju; umesto nje na tome mestu je, po rečima vodećeg geopolitičara SAD, Z. Bžežinjskog, ”crna rupa”. U ovom momentu Rusija se bori za opstanak da ne bi bila ”izbrisana iz istorije gvozdenom rukom novog svetskog poretka”(12). Sukob Istoka sa Zapadom, rat kontinenata, izgleda da je naizbežan. Ovo stanovište ne dele svi Rusi već ”samo rodoljubivi delovi ruskog društva.” ”Temelji su udareni, principi razjašnjeni”(15). Ova knjiga predstavlja ”početak puta koji će Rusiju izvući iz bezdana haosa na… sveti put nove ruske zemlje”(16), ”jedini put koji naš veliki narod i veliku državu može izvesti iz bezdana haosa i sunovrata ka blistavim visinama Ruskih nebesa”(255).

  Sadržaj knjige podeljen na poglavlja, pod-poglavlja, pod-pod poglavlja itd., obeležen je uobičajenim akademskim načinom, nizom rednih brojeva, a može se grubo podeliti na nekoliko celina: 1) osnovi, istorija i savremena geopolitika; 2) izgradnja imperije i preraspodela sveta; 3) Ustrojstvo imperije; 4) Unutrašnja geopolitike Rusije; 5) Od sakralne geografije ka geopolitici.

 

Osnovi, istorija i savremena geopolitike (str. 20 - 145)

  Geopolitika (Gp) je interdisciplinarna nauka koja se bavi zavisnošću čoveka od geografskog prostora iz koga se zatim izvode osnovne karakteristike etnosa, kulture, politike, strategije, itd. Kao što Marks redukuje društvo na ekonomiju, pa bi se moglo reći da kod njega važi ”ekonomija kao sudbina”, Gp redukuje društvo na geografiju, gde važi ”geografija kao sudbina” (23). Kao praktično znanje Gp je nauka o tome kako vladati, kako sklapati saveze i voditi ratove, i u tom smislu ova knjiga jeste ”priručnik gospodara” (25).

  Osnovni zakon Gp, preuzet od Alfreda Mehena, zakon je suprotstavljenosti kopna i mora, odnosno suprotstavljenosti vlasti kopnom (Telurokratija) nasuprot vlasti morem (Talasokratija) i taj princip se može smatrati iskonskom paradigmom neprijateljstva (26). Ovu Gp paradigmu prati odgovarajuća dihotomija vrednosti koje su takođe u sukobu jedne sa drugima:

    1) Telurokratija: heroji, statičnost, ideokratija (vlast ideologije), kolektivizam, tradicionalni moral,stroge norme, prava naroda, postojanost tradicije, itd.

2) Talasokratija: trgovci, pokretljivost, demokratija (vlast naroda), individualizam, relativnost etike, ljudska prava, modernizam, nepostojanost tradicije, itd.

  Gornju dihotomiju Dugin primenjuje na tzv. ”geografsku osovinu istorije” (termin engleskog geografa i političara H. Mackindera) prema kojoj je srce sveta (hearthland) Rusija i centralna Azija, granična zona (unutrašnji polumesec) sve obale Azije i Evropa, a spoljne granice (spoljni polumesec) obe Amerike, Australija i Afrika. Po Mackinderovoj proceni ”ko vlada Istokom Evrope vlada srcem kontinenta, ko vlada srcem kontinenta vlada kontinentom-ostrvom, ko vlada kontinentom-ostrvom vlada svetom” i to Dugin uzima kao drugi zakon Gp. Ako se načelo kopno vs more primeni na tu kartu, granične zemlje (rimland) očito postaju osnovni predmet sukoba i borbe za dominaciju, pri čemu se lako otkrivaju dobre i loše strane položaja granice.

  Kasnije u tekstu autor uvodi još nekoliko Gp zakonitosti: (1) zakon povezivanja po meridijanima (sever – jug), (2) zakon povezivanja po paralelama (istok-zapad) i (3) zakon ”velikog prostora” (prema nemačkom Gp Karlu Šmitu) po kome suverenitet jedne zemlje zavisi isključivo od njenog geo-položaja. Autor zaključuje tvrdnjom da je Gp nezamenjiva u politici i strategiji a ”ova knjiga predstavlja uvod u Gp kao nauku”(36).

  U poglavlju ”osnvači Gp” izlaže se pregled najznačajnijih predstavnika Gp od njenog nastanka krajem XIX veka pa do danas, njihove doktrine i doprinose. Ovaj deo zaključuje se teorijama tzv. ”Savremenog Atlantizma”, kraja istorije i Mondijalizma (Kisindžer, Bzezinjski, grupa Bildberg). Poslednja struja je najdominantnija a po autorovoj proceni oni stoje na stanovištvu bliskom marksističkom revizionizmu (komunizam bez ukidanja privatne svojine).

 

Izgradnja imperije i preraspodela sveta (str. 147 – 214)

  Bez jasnih granica i identiteta Rusija je danas samo potencijalna država. Jedine fiksirane tačke te potencijalnosti su: 1) Sibir; 2) Pravoslavlje; 3) Anti-Atlantizam; 4) Multi-etničnost; 5) Ekspanzionizam; 6) Spasiteljska uloga ”bogonosnog ruskog naroda” u dovršenju svetske istorije (169). Rusija danas pod svaku cenu mora da se odrekne spoljnog uticaja i okrene autarhiji (samodovoljnosti), okupi oko sebe Evroazijske imperije i povede rat protiv Atlantista (USA i GB). Prioritet je izlazak na topla mora i okeane, povratak u Avganistan i sprovođenje ruske ”Monroove doktrine”(154).

  U poglavlju sa naslovom ”Rusija i prostor” izlažu se argumenti 1) zašto Rusija ne može da postoji drugačije nego kao imperija, i 2) zašto su interesi Rusije identični interesima Evroazijskog kontinenta. (1) Rusija nikada nije bia nacionalna država, uvek je bila imperija i nezamisliva je drugačije nego kao imperija. Rusi su narod imperije. Rusija će ili biti imperija ili neće ni postojati: ”Odricanje od stvaranja imperije je nacionalno samoubistvo” (176). (2) Rusija je oduvek u sebi obuhvatala mnoge narode posebno narode srca Azije i Turanske nizije (Tatare) te je istoriska je naslednica imperije Džingis kana i Tamerlana, ujediniteljica šume i stepe. Etnički, bez Tatarstva nebi bilo ni Rusije. Militantni, apsolutno odani vladaru, zahvaljujući njima Rusija je očuvala svoju duhovnu nezavisnost od germansko-romanskog sveta. (P.Savicki, N.S.Trubetzkoy). Ruski zahtev za imperijom nije potreba za prostorom (kao u Hitlerovoj Nemačkoj) niti ekonomska (kao kod kolonijalnih sila) već je eshatološka tj. spasiteljska: odgovornost za integraciju Evroazije i oslobađenje sveta od Atlantskog hegemonizma. Ruski narod je prepoznao te eshatološke ideale Istine, Duha i Pravednosti u SSSR-u. Dovršenje Apsolutnog Duha koje je Hegel pogrešno predvideo u Pruskom carstvu, dogodiće se tek u Rusiji, kao u III Rimskom carstvu, u čemu leži planetarna, eshatološka misija ruskog naroda.

  U poglavlju pod naslovom ”Preraspodela sveta” tvrdi se da osnovni kohezioni faktor nove imperije mora biti borba protiv ”zajedničkog neprijatelja” a idelja vodilja rimski poklič: ”Kartagina mora biti razorena” (218). U toj imperiji baziranoj na vojnoj, resursnoj i industrijskoj autarhiji (samodovoljnosti) ključnu idejnu i vojno-stratešku ulogu mora imati Rusija. Strateško ujedinjenje (iako ne i ujedinjenje kultura, jezika, naroda ili religija) mora da se odvija na globalnoj osovini Belnin-Moskva-Tokijo (koju je u doba Hitlera zacrtao Karl Haushofer) kao anti-Trilaterala. Nemačka i Japan su danas ekonomski giganti a vojno-politički patuljci, dok je sa Rusijom obrnuto (202). U tom savezu Nemačka i Japan bi dali tehnologiju i industriju a Rusija resurse i vojnu zaštitu. Nemačka treba da organizuje svoju srednjo-evropsku imperiju a Japan svoju daleko-istočnu imperiju. Balkan (Srbija, Bugarska, Grčka, Albanija) spadaju u Rusku imperiju. Na jugu je savez Moskva-Teheran a Iran treba da organizuje svoju arapsko-srednjeazijsku imperiju uređenu po šijitskim zakonima. ”Žrtvena jagnjad” su Turska, Saudi Arabija i Kina koja je inače najveća pretnja Rusiji i Sibiru.

  U poglavlju ”Imperija svih imperija” (230) razmatra se imperijalna hijerarhija, tj. imperije I, II, II reda koje bi bile hijerarhijski podčinjene strateškom i Gp centru. Na vrhu je Rusija kao nosilac Duha, misije i vojne zaštite. Vojni prioritet nije klasično naoružanje već interkontinentalno nuklearno, atmosfersko i psihološko oružije, mornarica, morske baze.

 

Ustrojstvo imperije (str. 214 - 259)

  U poglavlju ”Rusija je nazmisliva bez imperije” autor analizira razloge propasti ranijih ruskih imperija. Carska Rusija se raspala zbog naglog uticaja Zapada, narastajuće sekularizacije, raspada plemstva i jačanja buržoazije, besmislene Slovenofilije, potiskivanja azijskih etnosa i gubitka osećaja za istorijsku misiju. SSSR se raspao zbog nerešenih etničkih pitanja, ranjivog Gp položaja, neuspelog pohoda na Avganistan, birokratskog centralizma kao i zbog toga što su komunističke verednosti (jednakost, ateizam, modernizam i internacionalizam) koje su sa revolucijom uvezene sa Zapada, strane ruskom etnosu (N.S.Trubetzkoy).

  U poglavlju ”Imperija mnogih imperija” (216) kaže se da novu imperija treba graditi kao savez jednakih naroda, odn. kao federaciju hijerarhijskih pod-imperija koje su u svemu nezavisne od centra osim po Gp i vojno-strateškim pitanjima. Imperija mora biti organizovana kao: 1) teokratska monarhija; 2) multi-nacionalna, multi-etnička, multi-religijska i multi-kulturna zajednica; 3) sa hijererhijskim imperijalnim principima; 4) osnovni pravni subjekt je etnos i verska zajednca a ne pojednac (Karl Šmit). ”Narod je sve, a pojedinac ništa”: ”Rusko dete je prvo Rus a onda dete” (224-5); 5) admin. jedinice su etno-verske oblasti a ne gubernije; 6) iskorenjivanje zapadnih vrednosti (materjalizam, ateizam, jednakost, modernizam) i vraćanje evroazijskim vrednostima (duhovnost, religija, hijerarhija, tradicija, odanost); 7) umesto svetovnog morala i jednakosti vratiti patrijahalni i tradicionalni moral; 8) crkva kao osnov ruskog bića: ”sveopšte ucrkvljavanje, pretvaranje svih kulturnih institucija u nastavak jedinstvene crkve, kultutu i nauku lišiti njihove profane odvojenosti od bića i uvesti ih u proces duhovne patrijarhalnosti”. Zabrana kontracepcije i abortusa: (223); 9) umesto Slovenofilije, Germanofilija i Japanofilija.

  U poglavlju ”Ekonomski aspekti imperije” favorizuje se ideologija III puta izražena načelom ”strateški centralizam – regionalni liberalizam” a grubo bazirana na principima Fridriha Lista: 1) resursna i privredna autarhija (samodovoljnost); 2) svaka pojedinačna imperija može da ima ekonomsko uređenje po izboru a intervencija države samo u strateškim sferama; 3) ekonomski regionalizam; 4) hijerarhija vlasništva: privatno, kolektivno, državno; 5) dve valute: reagionalna i centralna.

 

Unutrašnja Gp Rusije (str. 259 - 400)

  Unutrašnja Gp Rusije zavisi direktno od njene planetarne funkcije. Od Moskve Gp zraci se šire na sve strane kao zvezda a potencijalna prestolnica nove imperije je Novosibirsk (296). Sibir je centar buduće istorije (Bekman, Frobenijus, Špengler; 291). Finsko-karelijski prostor uključiti u Rusiju, Jakutiju (naseljeno narodima turskog porekla) administrativno rascepkati i naseliti, a slično je i sa Lenalend-om. Na Balkanu formirati pravoslavnu imperiju: Srbija, Bugarska, Grčka; Sev. Makedoniju podeliti između njih (303). Suverena Ukraina je objava rata Rusiji. Podeliti je na četiri dela između Rusije i Nemačke. ”Rusija nema pravo da ne reaguje”. (333). Prostor između Crnog i Kaspiskog mora ”rasparčati po etničkom principu do mile volje” (306). Turska (zbog potencijalnog Panturcizma) i Kina (ybog Sibira) su najveće opasnosti te ih pretvoriti u ”žrtvenu jagnjad”.

  U ”Gp pravoslavlja” tvrdi se da posle pada Vizantije (II rimsko carstvo) Rusija kao narod ”bogonosac” preuzima ulogu naslednika u kreiranju svete Imperije (III rimsko carstvo). Na Balkanu to su preuzeli Karađorđevići držeći u SHS pod pravoslavnom kontrolom nepravoslavne narode što je dovelo do genocida nad Srbima u II sr. (349).

  U ”Državi i teritoriji” tvrdi se da imperija kao ”veliki prostor” ima svoju Gp logiku. Ona od ”podanika zahteva odricanje od politike nacionalne samostalnosti i prava sprovođenja sopstvene ideologije” (371). ”Sanitarni kordon” ili zona između dva bloka sa logikom ”nezavisnost od bliskog, zavisnost od dalekog” (Istočna Evropa) mora biti podeljen između Rusije i Nemačke.

  U ”Perspektivama građanskog rata u Rusiji” razmatraju se četiri moguća scenarija pošto je mondijalistički plan ”konvergencije” propao. Tu se tvrdi da je jedino pobeda nacionalista garant za prosperitet Rusije.

  U ”Gp jugoslovenskog sukoba” tvrdi se da Slovenci i Hrvati verski i Gp pripadaju nemačkoj Evropi a Srbi i Makednonci ruskoj Evroaziji, pa je raspad YU kao dela ”sanitarnog kordona” logičan.

 

Od sakralne geografije ka geopolitici (str. 402 -422)

  Gp je proizvod sekularizacije sakralne geografije, između svete i sekularne nauke. Osnovu čine geografski simboli koji se javljaju u svim religijama i mnogim gnostičkim spisima: kopvo vs more, stepa vs šuma, planine vs doline, Istok vs Zapad (kosmički simbolizam). Zapad = smrt, zemlja smrti; Istok = rođenje, zemlja života. Zapadne vrednosti (racionalizam, progres, evolucija, razvoj istorije, sloboda, liberalizam, optimizam) suprotne su onima na Istoku (totalitarizam, fizička umesto ekonomske prinude, hijerarhija, vera, vođa, fatalizam, fanatizam, pokornost, smernost). Sever vs Jug (simbolizam): Sever = svetlost, duhovnost, večnost, Hiperboreja; Jug = materjalnost, mrak, konačnost, Gondvana. ”Kada ljudi Juga priznaju autoritet i tipološko (ne i rasno) preimućstvo Severa, vlada civilizacijski sklad” (410). Tzv. II svet se danas lomi na granici Sever (I svet) –Jug (III svet). Novi svetski poredak uništava i II i III svet. Svet je u mračnom periodu kali-juge a put ka spasenju ukazuje mistično pravoslavno bogoslovlje i apofatička teologija. (415)

  U odeljku ”Vaskresenje Severa” zahteva se povratak Svetoj Istoriji. Veliki povratak znači ”veliki rat kontinenata”, siromaštvo, odanost duhovnim vrednostima, asketizam, tradiciju, žrtvovanje, herojstvo, fanatizam (420). Sveti Sever Istoka mora da se ujedini sa siromašnim Jugom i krene u ”planetarni ustanak” protiv jedinstvenog Gp neprijatelja.

 

 

                                                               Kritički osvrt

 

  Popularno napisan i razumljiv, kao prvi udžbenik Gp na ruskom jeziku, ovaj Duginov traktat pun je zanimljivih analiza međunarodnih, etničkih i verskih odnosa, originalnih uvida i opservacija. Autoru treba odati priznanje za impresivan napor da u dva toma po 450 strana (ukupno 900) sabere sve što je relevantno u oblasti Gp a vezano je ne samo za Rusiju već čitav današnji svet. Međutim, do kraja prvog toma (drugi nisam čitao) čitalac ostaje u dilemi da li je reč o udžbeniku, ličnim pogledima i istraživanjima, ideološko-doktrinarnom spisu, ili mistično-religijskom katehizmu. U nastavku ću se kritički osvrnuti na nekoliko aspekata ovog dela.

 

  Geopolitika kao nauka: Nastala početkom XX veka, kao pokušaj izvođenja globalnih političkih struktura i odnosa iz geografskog i istorijskog determinizma, Gp se na Zapadu obično smatra pseudo-naukom (C. Gogwilt, D. Dundrey, 2000; I. Overland, 2015). Nasuprot tome Dugin veruje da je u svom delu pružio neoborive dokaze da se o Gp konačno može govoriti kao o potpuno zasnovanoj nauci (16, 36, 430), sa naučnim predmetom, principima i zakonima. Uistinu, osim postuliranja simboličnih suprotnosti utemeljenih na doktrinarnom ideološkom stanovištu, religiskom misticizmu i manihejskoj mitologiji (jin-jan, istok-zapad, sever-jug, dobro-zlo, kopno-more) iz kojih se putem analogije ili gnostčke dedukcije izvode zaključci a priori, autor nije uspeo da izvede ni jednu uzročno-posledičnu konstantu koja bi zadovoljila kriterijume naučnog zakona. (Premda metafora kopno vs. more zaista možda i odgovara današnjoj globalnoj Gp slici teško može biti potvrđena kao zakon jer su se kroz istoriju sukobi mnogo češće vodili na liniji istih a ne različitih domena.)

  Budući utemeljena a priori, predložena Gp teorija i nema potrebe za ikakvom empirijskom istraživačkom metodologijom ili analizom što je stvrstava u domen ideološko-doktrinarne a ne naučne literature. U tom smislu postaju razumljiviji autorovi česti izlivi emocija, neakademski rečnik, agitativni ton, nedostatak referenci. Naime, reference postoje samo u I delu (Osnovi i istorija Gp) dok su ostali delovi gotovo potpuno bez njih, što ukazuje na to da su u izneta gledišta rezultat isključivo autorovih ličnih stavova.

 

  Nova ruska imperijalna ideologija: Kada je reč o centralnoj temi autorovog teoretskog angažovanja, ono što prvo pada u oči to je nacionalno-boljševička vizija ruskog imperijalnog saveza od ”Dablina do Vladivostoka”, zahtev za obnovom Sila osovine te oživljavanje nemačko-ruskog saveza Ribentrop-Molotov. Istovremeno to je ono što se u javnosti, u vezi sa Duginovom teorijom, najčešće i pominje. Mnogo zanimljiviji, ali i manje poznat, deo je koji se bavi ustrojstvom same imperije. Inspirisan radovima nemačkih geopolitičara iz doba Hitlera (K. Haushofera, K. Šmita, F. Lista) kao i ruskih belogardejskih teoretičara (Trubetzkoy, Savicki, Gumilev) vizija nove Ruske imperije zamišljena je kao vojno-teokratska diktatura na čijem vrhu stoji teokratsko-populistički diktator-monarh koji je odgovoran za realizaciju ruske istorijsko-planetarne misije. Administrativno, imperija je (po uzoru na Mongolsko-Tatarski kanat) uređena kao hijerarhijski sistem vazalskih pod-imperija u kome važi pravilo da ”vazal mog vazala nije moj vazal” tj. da vazal ima potpunu slobodu odlučivanja nad svojim vazalima, ali da vrhovna imperija ima pravo intervencije nad svima u Gp, vojnim i strateškim pitanjima resursa, odbrane i sl. Premda je ovaj mistični teološko-ideološki hibrid teško svrstati u neki posebnan društveno-politički sistem, na Zapadu se obično naziva Ruskim fašzmom.

 

  Narod kao politički subjekat: Pored brojnih ekonomskih i političkih inovacija možda najzanimljivija je ta da pojedinac i država prestaju da budu pravni subjekti a umesto njih to postaju etničke grupe, narodi i veroispovesti. Problem ove asumpcije je u tome da je narod apstrakcija, a apstrakcija ne može postojati nezavisno od konkretnih nosilaca te apstrakcije, dok je obrnuto moguće: tj. konretan čovek može postojati bez naroda ali narod ne može bez konkretnih ljudi. Princip legalizuje kolektivno kažnjavanje za apstraktnu krivicu, što se vrlo lako pretvara u legalizaciju genocida jer kada su u pitanju imperijalni principi i Gp interesi autor drastične mere smatra ne samo legitimnim već neophodnim (problem Jakutije i Ukraine). Tu vrstu totalitarne politike danas sprovodi Kina u kojoj je zbog ”Gp interesa” u provinciji Ksinjang više od dva miliona Ujgura (muslimana turskog porekla) koji se opiru asimilaciji, poslato u logore, prisilno sterilisano ili nestalo.

 

  Ukrajina: autor opsežno razmatra ovo pitanje i premda insistira na tome da narod mora biti osnovni pravni subjekat, tvrdi da ukrainski identitet nikada nije postojao niti će, zbog čega mora da bude podvrgnut de-nacifikaciji, odnosno de-ukrainizaciji. Na destetak strana koje je posvetio ovom pitanju ni jednom rečju se ne pominje ruska manjina u istočnoj Ukrajini koja mora biti zaštićena. Uopšte, manjine se pominju samo kao upotrebljivo sredstvo destabilizacije (Gruzija, Jakutija, Kazahstan, Ksinhjang). Umesto toga ima mnogo Gp i strateških argumenata zbog kojih Ukrajinu treba podeliti na četiri dela, razdeliti ih među susedima, ukinuti je kao samostalnu državu i etnički entitet.

 

  Teoretski kriterijumi: Premda su brojni oni koji Dugina smatraju dubokim analitičarem i filozofom, njegovu viziju nove Ruske imperije odlikuje mnoštvo ambivalentnosti, nekoherentnosti, nekonzistentnosti i protivurečnosti: hijerarhija među ljudima a jednakost među narodima i religijama; jednakost među narodima i religijama ali etno-hegemonizam (svi mora da slede rusku nacionalnu i religijsku misiju); rusko mesijanstvo za spas sveta ali svet mora da bude prekrojen na silu i pod cenu nuklearnog rata; hrišćanska pravoslavna eshatologija ali u obliku militantnog fundamentalizma; san o ostvarenju Hegelovog Apsolutnog duha ali protiv njegovih osnovnih manifestacija - racionalizma, evolucionizma, progresa i slobode? Na kraju, dvadeset godina posle ”udaranja temelja” nacionalne strategije, Rusija se pod pritiskom događaja okreće ”žrtvenom jagnjetu” Kini kao potencijalno svom najvećem savezniku. Nevolja je što tom savezu ”žrtveno jagnje” vrlo lako može da se pretvori u velikog zlog zmaja, a sibirski medved u ”žrtveno jagnje”.

 

  Zaključak: Sve bi to možda i bilo uredu, kao zabavno i zanimljivo literarno štivo, na momente jezivo doduše, da rusko ministarstvo obrazovanja knjigu nije proglasilo udžbenikom i uvrstlo je u visokoškolski program na fakultetima i vojnim akademijama; da autora nije postavila za univerzitetskog profesora, šefa katedre za internacionalne odnose na Moskovskom državnom univerzitetu i za savetnika predsednika Dume; da hiljade mladih Rusa ne moraju da se napajaju mržnjom prema svetu koji nikada nisu upoznali niti će ga po svemu sudeći upoznati; i da ti isti mladi ne moraju da ispiraju mozak mistično-teološkim fantazmagorijama da bi dobili diplomu i sutra se našli na čelu nekada jedne od najmoćnijih zemalja sveta. Neka im je Bog u pomoći a i nama sa njima.