Jedna antropološka dilema
Svi moji dosadašnji postovi imali su zajednički imenitelj, a to je relativnost. Što se toga tiče ni ovde neću izneveriti sebe. U postu O ulozi umetnosti pretvaranju majmuna u čoveka (razvijenoj u diskusiji sa S. Strajnićem) razmatra se pitanje specifičnosti ljudske prirode koje je u istoriji humanističke misli praćeno čitavim nizom pokušaja da se pruži egzaktna definicija čoveka. Među mnoštvom pokušaja dve definicije su, ipak, ostavile najdubljeg traga u socijalnoj teoriji, antropologiji i filozofiji, kao i u svakodnevnoj intuiciji: Social animal (zoon politikon) i Animal rationale (zoon logon ehon). Prateći sudbinu ove dve definicije kroz istoriju zapadno-evropske misli ali i kroz savremenu neuropsihologiju i neuropsihijatriju, može se prilično precizno napraviti mapa razvoja pogleda na čoveka, čovekovu prirodu i ono što savremenici smatraju normom čovekove ”čovekolikosti” [1].
Interasantno je da su i jedna i druga definicija postavljene u IV veku p.n.e. Obe definicije predložio je Aristotel. U Nikomahovoj etici (knj. IV) Aristotel tvrdi da je čovek biće koje se od životinje razlikuje svojom racionalnošću kao svojim intrinsičnim kvalitetom, tj. sposobnošću da u stvarnosti realizuje racionalno formulisane projekte[2]. S druge strane u Politici Aristotel postavlja drugu definiciju: ”Čovek je po prirodi socijalna životinja; Individua koja je asocijalna po prirodi je ili daleko ispod ili iznad onoga što smatramo čovekom. Društvo je ono što je važnije od individue. Svako ko ne može da vodi zajednički život ili je sebi samo-dovoljan, može da opstane u drštvu bez učestvovanja u njemu, ili je zver ili bog” (1253a 1-5; 1253a 25-29).
Obe ove definicije dominirale su filozofskim, teološkim i antropoloskim diskursom narednih više od 2000 godina. Hiljadama godina čak i pre Aristotela intuicija o social animal podržavana je religiskim i ideološkim sistemima starog, a zatim i srednjeg veka, sistemima čija je integrativna funkcija izvršila krucijelnu ulogu u nastanku i održanju civilizacije. Ali sa osvitom novovekovne nauke i Galilejem u XVI veku, sa fascincijom probojnsti novih znanja, a posebno matematike i fizike, definicija animal rationale dobija sve više i više argumenata, racionalnost postaje novi ideal, a inteligencija sredstvo otkrivanja najdubljih tajni univerzuma. U drugoj polovini XIX i prvoj polovini XX veka ideja omnopotentne racionalnosti dostiže vrhunac kada je snažno zaokupljala filozofsku misao i kolektivno nesvesno tadašnjeg Zapada: titanska ideja „natčoveka“ i problem slobodne volje sa svim protivrečnostima i paradoksima te herojske vizije, njenim uzletima i surovo otrežnjujućim konsekvencama u I i II svetskom ratu.
Danas, međutim, velika većina istraživanja savremene nauke ukazuje da je razlika između čoveka i životinje pre svega u stepenu razvoja već postojećih sposobnosti a da je neku emergentno novu sposobnost, karakterističnu isključivo za čoveka izuzetno teško pronaći[3] (Sci Am, 2018). Ali uprkos svemu, gornja dilema, racionalna vs socijalna funkcija, i dalje ostaje bez odgovora a jezovita dolina (uncanny valley) između njih kao da postaje sve dublja i šira.
A kada je reč o dolinama, uzmimo kao primer Silcijumsku dolinu iz seminalnog članka Stiva Silbermana[4] The Geek Syndrome objavljenog 2013. u magazinu Wired. Ovaj sjajan esej nažalost nikada nije preveden na srpski jezik zbog čega će u narednim redovima biti kratko sumiran.
---------------------
Godine 1943. dečji psihijatar Leo Kaner objavio je monografiju u kojoj je opisao slučaj zanimljivog i čudnog ponašanja jedanaestoro dece u bolnici Džon Hopkins u Baltimoru. Godinu dana kasnije bečki pedijatar Hans Asperger – koji nikad nije čuo za Kanera – objavljuje članak u kome opisuje slično ponasanje četvoro dece. I Kaner i Asperger su dali ovom ponašanju isto ime – autizam (od gr. reči autos, sto znači ”sam”).
I dok je Aspergerova klinika srušena u savezničkim bombardovanjima 1944, Kaner postaje poznat a njegov stav da je autizam varijanta dečije šizofrenije tokom narednih 40 godina dominira kliničkom teorijom i praksom kao deo kanona udžbeničke psihologije. Zaboravljeni Asperger umire 1980., a njegovi radovi ostaju nepoznati van nemačkog govornog područja sve do 1991. kada je njegov rad prvi put preveden na engleski jezik. Prvi put zvanična psihologija se upoznaje sa stavom da je autizam poremećaj koji se ”prostire od duboko psihički i mentalno retardirane osobe (...) do najsposobnije, visoko-inteligentne osobe sa lakom formom socijalnih poteskoća kao jedinim poremećajem” (citirano u S. Silberman, 2013). Ovaj stav, da autizam ustvari obuhvata čitav spektar poremećaja, od dubokih nesposobnosti na jednoj strani, pa do ekscentričnosti i ”uvrnitosti” na drugoj, zvanična USA i GB psihologija prihvatile su tek početkom 2000 a GB psiholog Lonra Wing visoko-funkcionalnom autizmu daje naziv ”Asperger sindrom”.
E sad. Po navodima Stiva Silbermana, nešto zloslutno i uznemirujuće događa se u Kaliforniji (SAD). U prvoj dekadi posle 2000., u Kaliforniji je zabeležen dramatičan porast broja dece sa dijagnozom autizma. I dok je u avgustu 1993 zabeležen je 4.911 slučaj, a za manje od devet godina, jula 2001, taj broj se utrostručio (15,441 slučaj). Sredinom XX veka vrlo redak poremećaj (1: 10 000 rođenih) početkom XXI veka se popeo na 20:10 000. Ako je tačna trenutna procena Centra za kontrolu i prevenciju bolesti u USA, da se jedno od 68 dece u Americi nalazi na spektrumu, autistični ljudi su jedna od najvećih manjinskih grupa na svetu.
Ono što je, međutim, u svemu najintrigantnije to je da ovaj sindrom ima tendenciju geografske distribucije: naime situacija je posebno dramatična u Santa Klari (Silicon Valley). Ovde autizam dobija dimenzije prave epidemije a ”svako ko tvrdi da je ova epidemija nastala zahvaljujući boljoj dijagnostici prosto drži glavu u pesku” kategoričan je Rick Rollens (bivši predsednik kalifornijskog senata i osnivač MIND-instituta)[5] I dok je do pre dvadeset godina u psihijatriji i kliničkoj teoriji preovlađivala enviromentalistička linija, kao npr. stav uglednog psihijatra Bruna Betelhajma[6] da je autizam uzrokovan roditeljskim zanemarivanjem dece (hipoteza ”frižider-majke”), a u javnosti kontroverzne tvrdnje da su živa i druge supstance iz vakcine ili čovekove zagađene sredine okidači genetskih mutacija, danas se gotovo svi istraživači slažu da u najvećem broju slučajeva genetska predispozicija igra ključnu ulogu u kreiranju neurološke osnove autizma. I sve dok se ova hipoteza ne pokaže pogrešnom – a sva je prilika da neće – podaci iz Silicijumske doline podstiču na nezaobilazna pitanja. I da li su odgovori na ta pitanja zaključani u DNA sekvencama koje su proizvele mozgove koji su ovu dolinu pretvorili u tehnološku elektranu čitavog sveta?!
Notorno je poznato da mnogi od IT programera zaposlenih u vodećim gigantima elektronske industrije kao što su Intel, Adobe, Silicon Graphics, i dr. – koji na posao daolaze rano, odlaze kasno, satima udubljeni u programiranje – psihološki spadaju negde u domen Aspergerovog sindroma, zbog čega se ovaj ponekad naziva i ”inžinjerski poremećaj” (Kathryn Stewardt). Bill Gates je u štampi gotovo konstantno dijagnosticiran: njegov ravan i monoton glas, jednostrani fokus na tehnologiji, repetitivni pokreti, već i na prvi pogled indiciraju ASD. Premda još niko nije pokušao da ubedi mozgove iz Silicijumske doline da se testiraju na ASD ipak socijalne norme u Dolini polako evoluiraju da zadovolje potrebe zaposlenih koji su psihološki negde u visoko-funkcionalnom delu spektra. Neko može biti ”uvrnut” koliko hoće ali ako je njegov CV ”otporan na metke” niko neće ni primetiti da on već dve nedelje dolazi na posao u istoj košulji. Ova vrsta pogodnosti nije samo karakteristična za Silicijumsku dolinu. Univerzitetski holovi već decenijama puni su razumevanja za ”izlapele” profesore i asistente sa pocepanim patikama. Po mnogima, NASA je jedna od najsigurnijih utočišta tog tipa.
Tema koja se konstantno ponavlja u istoriji autizma, od Kanera i Aspergera do danas, jeste fasciniranost visoko-organizovanim sistemima, kompleksnim mašinama, činjenicama i informacijama. Još 1944. Asperger je pisao o autističnom dečaku koji je pronašao grešku u proračunima Isaka Njutna, i drugom koji je krao novac od roditelja da bi kupovao hemikalije za hemijske eksperimente. Danas, autistična fascinacija tehnologijom, uređenim sistemima i subverzivnom kreativnošću obiluje raznoraznim proizvodima. Danas postoji malo zajedljivi termin koji su ”Aspiji” (od Asperger) smislili za ostatak sveta: ”neuro-tipični”.
Silicijumska dolina je samo-selektovana socijalna enklava u koju su pasionirani i inteligentni ljudi iz čitavog sveta migrirali sa namerom da inteligentne mašine učine još inteligentnijim. Po mnogima (Tony Atwood) kompjuteri i elektronska tehnologija su idealni interes za osobe sa Aspergerovim sindromom: logični su, konzistentni, i nisu skloni promenama raspoloženja. Odiranje od rada na kompjuterskim programima i ronjenje u neprozirnim dubinama megabajta zahteva posebnu posvećenost i poseban um.
Skrivena cena ovakvih enklava, međutim, vreba iz skoro svih genetskih studija autizma u poslednjih 10 godina: DNA sekvenca odgovorna za autizam ne prenosi se na potomstvo samo sa osobe sa manifestovanim autizmom već takođe i sa onik koji pokazuju samo neke odlike autističnog ponašanja. Genetičari to nazivaju ”širokim fenotipom autuzma”. Što će reći da geni odgovorni za posebnu nadarenost kod lako autističnih osoba – isti oni koji su te osobe učinili vizionarima i kreatorima naše tehnološke budućnosti – su isti oni geni koji će se preneti na sledeću generaciju sa neizvesnim konsekvencama.
Kao logičko objašnjenje za ovu eksploziju dijagnosticiranih u tehnološkim enklavama kao što su Silicijumska dolina, Route 128 pored Bostona, ili severozapadni kvadrant Ročestera (IBM congregate; Minnesota), hipoteza asortativnog parenja[7] nameće se sama po sebi. U bliskoj prošlosti osobe sa težim autuzmom uglavnom su život provodili u institucijama za negu dok su one sa lakšim, uglavnom samotnjaci, uglavnom su bili bez deca, tako da činjenica o genetskom nasleđivanju nije nikoga mnogo uznemiravala. Danas, međutim, sve je više enklava visoke tehnologije kao što je Silicijumska dolina, sa bratskim asocijacijama usamljenika. A takođe sve je više žena koje se pridružuju ovim enklavama, i ako si ”uvrnuti zaluđenik” koji živi u visoko-funkcionalnom delu spektra, šanse da sretneš nekoga ko deli sličnu fascinaciju nesrazmerno se uvećavaju. ”Brak funkcioniše najboje kada se uzmu dve osobe sa sličnom dijagnozom (...) Oni su zajedno jer njihovi intelekti rade na istim talasnim dužinama” (Temple Grandin).
Štaviše, u poslednjih 10 godina čudaci sve više postaju privlačni a ”zaluđenost” se često povezuje sa finansijskim uspehom. I dok bi u ranijim vekovima obično postajali monasi ili ostajali zatvoreni u socijalne ustanove, danas su neretko uspešni brokeri, programeri, direktori IT firmi (Bryna Siegel, The World of the Autistic Child).
Za klinike i škole u Dolini nije nikakva novost da su roditelji autistične dece inženjeri i programeri koji i sami pokazuju znake autizma. Microsoft je postala prva korporaciju u SAD koja svojim zaposlenima obezbeđuje osiguranje koje pokriva troškove oko treninga njihove autistične dece. Danas, Dolina je jedino mesto na svetu koje ima kritičnu masu superkompjuterskih resursa, bio-informatičkih eksperata, genomskog praktičnog znanja i farmaceutskih kapaciteta da istraživanje autizma uvede u sledeću fazu. Ironično, konačno ”hak” programera u Dolini može lako da postane ”krek” upravo onog genetskog koda koji ih je i učinio sposobnim da rede to što rade.
Ono što je fascinirajuće u svemu tome (Dan Geschwind, direktor neurogenetske laboratorije na UCLA; University of California, Los Angeles) je to što autizam sugerira o samoj suštini ljudske racionalnosti: određene vrste postignuća ne zahtevaju samo različiti način razmišljanja već različitu vrstu mozgova. ”Autizam zadire u fundamentalna pitanja kako mi shvatamo talente i invaliditet. Obrnuta strana disleksije (npr.) znači pojačanu sposobnost u matematici i arhitekturi. Možda je to samo jedan od aspekata asortativnog parenja na mestima kao što je Silicijumska Dolina. Za roditelje koji nose samo nekoliko od ovih gena to je dobra stvar. Za njihovu decu, koja nose isuviše, vrlo je loša.”
Za Brynu Sigel (osnivač i direktor ACNC - Autizm Center Northern California) pitanje je uopšte da li ”lek” za autizam uopšte i može biti pronađen: ”Genetika autizma može da se lako pokaže da je ništa manje jednostavna nego li otkriti genetiku personalnosti. Ono do čega ćemo na kraju da dođemo može lako da bude nešto u stilu: ’Gospođo Smit, ovo je vaš genetski test. Šanse su 1 prema 10 da dobijete autičtično dete ili novog Bill Gates-a. Da li želite abortus?”
Za neurologa i genetičara dr Kirk C. Wilhelmsena sa UCSF (University of California, San Francisco) ova pitanja zadiru u samu suštinu problema koji autizam stavlja pred današnje društvo. Po njegovom mišljenju, može lako da se ispostavi da su autistični ljudi zaista genetski različiti ljudi od onih koje nazivamo neuro-tipičnim, i upravo ta razlika je ono što ih čini izuzetnim i vrednim u konstantnoj evoluciji čovečanstva: ”Ako bi eliminisali takve gene kao što su oni za autizam, mislim da bi to bilo katastrofalno. Najzdravije stanje genetskog fonda jeste maksimum različitosti onih stvari koje mogu biti korisne”. Jedan od prvih ljudi koji je shvatio značaj ove poruke bio je sam Asperger, koji je još 1944 pisao: ”Izgleda da je za uspeh u umetnosti i nauci jedna doza autizma suštinska”.
---------------------------
Stavimo ovu priču o zloslutnim događajima u Silicijumskoj dolini i savremenoj neuropsihiologiji u istorijsku perspektivu i antropološki kontekst, i vratimo se Aristotelovim definicijama s početka. Inicijalna dilema implicirana pitanjem o ”čovekoilikosti” i tome šta to znači biti ”više” ili ”manje” čovek, grana se u dilemu alternativa u zavisnosti od definicije: više ili manje socijalan, više ili manje racionalan. Prateći na početku skicirani istorijski okvir postavlja se pitanje je da li u jezovitoj dolini definicija social animal sve više ustupa mesto definiciji animal rationale, u kojoj se opet ono animal povlači pred onim rationale?
Teško je predvideti buduće tokove čovekove evolucije (test-pitanje bi tu trebalo da bude šta danas, i šta će sutra, čoveku, odn. čovečanstvu, obezbediti evolutivnu prednost?) ali je lako predvideti, kao što kaže K.C.Wilhelmsen, da bi odstranjenje gena neuro-atipičnosti za ljudski rod predstavljao katastrofu, kao i obrnuto. Za neuro-atipični animal rationale verovatno je još uvek teško živeti u svetu neuro-tipičnosti kreiranom po meri social animal, punom iracionalnosti, arbitrarnosti, nepredvidljivosti, nerazumljivih akcija i motivacija. U svetu koji nije napravljen za njih, ali svetu u kome da nije bilo njih ljudi bi ”i dalje sedeli i socijalizovali se pored vatre” (Temple Grandin).[8]
I samo za trenutak da promenimo perspektivu: po neuro-atipičnim standardima neuro-tipični ljudski mozak je lako poremetiti: nedovoljno je fokusiran, pati od manjka pažnje usmerene na detalje i opsesivno društven. U široj slici ova opsesija socijalnim priznanjem predstavlja onaj duboki osnov ljudske tipičnosti i meta-etike neuro-tipičnih vrlina ali i slabosti: konformizam, oportunizam, zavist, sujeta, gramzivost, laž, licemerje, konzumerizam, nisu proizvod racionalno vođenih motiva već motiva vođenih nagonom za socijalnim priznanjem i zadovoljavanjem društvenih normi i konvencija. U toj slici racionalnost je samo praktična racionalnost, ili sredstvo da se maksimizuje zadovoljenje želja koje ne postavlja razum već nagon za opstankom u socijalnoj sredini projektovanoj za neuro-tipičnog ”čovekolikog”. Na drugoj strani je racionalnost čija je svrha u normama i protokolima za dolaženje do zasnovanih i istinitih uverenja o činjenicama stvarnosti, nagon za opstankom u informativnoj i digitalnoj sredini – sve osim toga je sporedno. Danas smo sve bliže civilizacijskoj dilemi: racionalno-analogna funkcija vs racionalno-digitalna funkcija[9]. U trci za istinom i činjenicama stvarnosti emocije su u ostavljene po strani, empatija, socijalna verbalna i neverbalna komunikacija, nagoni socijalne prirode, sve ono što danas čini 80% neuro-tipičnosti.
U toj slici dilema distopija vs utopija samo je projekcija dnevnih i ličnih sklonosti. Budućnost ne poznaje ni jedno ni drugo: pitanje je samo koja funkcija obavlja evolutivni zadatak. Na planeti naseljenoj stanovnicima opsednutim racionalnošču, istinom i činjenicama, normativi i standardi razlikuju se od planate naseljene stanovništvom opsednutim socijalnim priznanjem, komformizmom i konzumerizmom. Mera ”normalnosti” a samim timi i ”čovekolikosti”, kao i mera jezovitosti dolina koje ih dele, zavisi samo od toga sa koje planete, ili preciznije, sa koje se tačke istorijskog razvoja se gleda. A ako su neuro-atipični ”čovekoliki” spremni da stvore civilizaciju sposobniju za opstanak u univerzumu od neuro-tipičnih ”čovekolikih” onda se gornja dilema svodi na nostalgiju gubitnika. Na kraju ako emotivni, nagonski, socijalni deo preuzmu institucije, i ako emocije/nagoni nestanu, to će se dogoditi zato što nikome više neće ni trebati, tj. njihova funkcija će biti zamenjena funkcijama korisnijim za opstanak. Možda je animal racionale onaj ”čovekoliki” koji dolazi – i za koga smiso života nije prosto u nagonskom življenju – ljudskiji od samih ljudi. Ili, da parafraziram samog sebe: Niče je odavno konstatovao - Čovek ne sme da ostane ćorsokak evolucije. Treba da bude zamenjen Nadčovekom. Poželimo dobrodošlicu Nadčoveku – pa makar iz ove perspektive on izgledao i kao neuro-atipični ”čovekoliki čovek” – kao što roditelji u Silicijumskoj dolini dobrodošlicom dočekuje svoje dete ma kako ono izgledalo.
A do tada, Silberman, čini se, pruža najbolji putokaz: ”Dok plovimo u neizvesnu budućnost, potrebno je da svaki oblik ljudske inteligencije na planeti zajednički radi da bismo se odoleli izazovima sa kojima se ova civilizacija suočava danas i sa kojima će se suočti sutra. Ili kao što kaže Templ Grandin ’ne možemo priuštiti da protraćimo ni jedan jedini mozak.’” (Silberman, ibid)
[1] U komentaru posta Ogled o političkoj korektnosti (sept. 2019), anticipirajući jedan mogući scenario budućeg ljudskog društva S. Strajnić pominje ”čovekolike ljude”. Bez jasnog objašnjenja šta se tačno podrazumeva pod ovim terminom osim da je “čovekoliki čovek” po Strajnićevim rečima “dehumanizovani čovek” ili čovek bez “nagonskih i emotivnih funkcija”, sa eksplicitnim značenjem erzac-čovek. Ali da bi znali šta je dehumanizovani čovek moramo pre svega znati šta je humani čovek. Na moj odgovor i zahtev za definisanjem i uvažavanjem “čovekolikih” očekivani odgovor nikada nije stigao čime je i uskraćena mogućnost da se otvori diskusija. To je velika tema i zato ću u ovom postu pokušati da ispravim propušteno započinjući sa nekoliko uopštenih opaski na tu temu.
[2] Diskusiju o tome šta je racionalnost, kao i o razlici između teoretske i praktične recionalnosti ovde namerno ostavljam po strani
[5] Citirano u S.Silberman (2013; orig 2001)
[6] Bruno Betelhajm je svoju teoriju razvio u knjizi Prazna tvrđava (1967). U knjizi Kreacija dr B.(1997) psiholog Richard.Pollak razotkriva Betelhajma kao brilijantnog prevaranta koji je falsifikovao i preuveličavao svoje uspehe u tretiranju autizma.
[8] Sledeći ovu intuiciju američke profesorke Templ Grandin u jednom svom govoru S.Silberman kaže: “Prema svemu što znamo prvo oružje na Zemlji najverovatnije je napravio neki usamljenik koji je sedeo negde u dubini pećine i danima odlamao komadiće kamenja da bi dobio najoštriji vrh koplja, dok su njegova neuro-tipična sabraća vreme provodila u ugodnom razgovoru sedeći oko vatre. Verovatno su i mnoga nerazumljiva znanja logike, matematike, muzike i mitske priče prenošena od fenotipa do fenotipa zajedno sa DNA sposobnim da kreira mozgove koji su tačno znali šta da urade sa tim čudnim i nerazumljivim kreacijama.“ (ibid)
[9] Zagovarajući Kritičku teoriju opstanka (vidi postove......) tvrdio sam da se odbirni evolutivni pritisak sa prirodne sredine pomerio na socijalnu sredinu. Ali i ovog puta teorija kasni za praksom. Danas se odbirna sredina već punom parom premešta prema virtualnoj odbirnoj sredini a socijalna funkcionalnost ka digitalnoj funkcionalnosti.