Jedna antropološka dilema
Svi moji dosadašnji postovi imali su zajednički imenitelj, a to je relativnost. Što se toga tiče ni ovde neću izneveriti sebe. U postu O ulozi umetnosti pretvaranju majmuna u čoveka (razvijenoj u diskusiji sa S. Strajnićem) razmatra se pitanje specifičnosti ljudske prirode koje je u istoriji humanističke misli praćeno čitavim nizom pokušaja da se pruži egzaktna definicija čoveka. Među mnoštvom pokušaja dve definicije su, ipak, ostavile najdubljeg traga u socijalnoj teoriji, antropologiji i filozofiji, kao i u svakodnevnoj intuiciji: Social animal (zoon politikon) i Animal rationale (zoon logon ehon). Prateći sudbinu ove dve definicije kroz istoriju zapadno-evropske misli ali i kroz savremenu neuropsihologiju i neuropsihijatriju, može se prilično precizno napraviti mapa razvoja pogleda na čoveka, čovekovu prirodu i ono što savremenici smatraju normom čovekove ”čovekolikosti” [1].
Interasantno je da su i jedna i druga definicija postavljene u IV veku p.n.e. Obe definicije predložio je Aristotel. U Nikomahovoj etici (knj. IV) Aristotel tvrdi da je čovek biće koje se od životinje razlikuje svojom racionalnošću kao svojim intrinsičnim kvalitetom, tj. sposobnošću da u stvarnosti realizuje racionalno formulisane projekte[2]. S druge strane u Politici Aristotel postavlja drugu definiciju: ”Čovek je po prirodi socijalna životinja; Individua koja je asocijalna po prirodi je ili daleko ispod ili iznad onoga što smatramo čovekom. Društvo je ono što je važnije od individue. Svako ko ne može da vodi zajednički život ili je sebi samo-dovoljan, može da opstane u drštvu bez učestvovanja u njemu, ili je zver ili bog” (1253a 1-5; 1253a 25-29).
Obe ove definicije dominirale su filozofskim, teološkim i antropoloskim diskursom narednih više od 2000 godina. Hiljadama godina čak i pre Aristotela intuicija o social animal podržavana je religiskim i ideološkim sistemima starog, a zatim i srednjeg veka, sistemima čija je integrativna funkcija izvršila krucijelnu ulogu u nastanku i održanju civilizacije. Ali sa osvitom novovekovne nauke i Galilejem u XVI veku, sa fascincijom probojnsti novih znanja, a posebno matematike i fizike, definicija animal rationale dobija sve više i više argumenata, racionalnost postaje novi ideal, a inteligencija sredstvo otkrivanja najdubljih tajni univerzuma. U drugoj polovini XIX i prvoj polovini XX veka ideja omnopotentne racionalnosti dostiže vrhunac kada je snažno zaokupljala filozofsku misao i kolektivno nesvesno tadašnjeg Zapada: titanska ideja „natčoveka“ i problem slobodne volje sa svim protivrečnostima i paradoksima te herojske vizije, njenim uzletima i surovo otrežnjujućim konsekvencama u I i II svetskom ratu.
Danas, međutim, velika većina istraživanja savremene nauke ukazuje da je razlika između čoveka i životinje pre svega u stepenu razvoja već postojećih sposobnosti a da je neku emergentno novu sposobnost, karakterističnu isključivo za čoveka izuzetno teško pronaći[3] (Sci Am, 2018). Ali uprkos svemu, gornja dilema, racionalna vs socijalna funkcija, i dalje ostaje bez odgovora a jezovita dolina (uncanny valley) između njih kao da postaje sve dublja i šira.
A kada je reč o dolinama, uzmimo kao primer Silcijumsku dolinu iz seminalnog članka Stiva Silbermana[4] The Geek Syndrome objavljenog 2013. u magazinu Wired. Ovaj sjajan esej nažalost nikada nije preveden na srpski jezik zbog čega će u narednim redovima biti kratko sumiran.
---------------------
Godine 1943. dečji psihijatar Leo Kaner objavio je monografiju u kojoj je opisao slučaj zanimljivog i čudnog ponašanja jedanaestoro dece u bolnici Džon Hopkins u Baltimoru. Godinu dana kasnije bečki pedijatar Hans Asperger – koji nikad nije čuo za Kanera – objavljuje članak u kome opisuje slično ponasanje četvoro dece. I Kaner i Asperger su dali ovom ponašanju isto ime – autizam (od gr. reči autos, sto znači ”sam”).
I dok je Aspergerova klinika srušena u savezničkim bombardovanjima 1944, Kaner postaje poznat a njegov stav da je autizam varijanta dečije šizofrenije tokom narednih 40 godina dominira kliničkom teorijom i praksom kao deo kanona udžbeničke psihologije. Zaboravljeni Asperger umire 1980., a njegovi radovi ostaju nepoznati van nemačkog govornog područja sve do 1991. kada je njegov rad prvi put preveden na engleski jezik. Prvi put zvanična psihologija se upoznaje sa stavom da je autizam poremećaj koji se ”prostire od duboko psihički i mentalno retardirane osobe (...) do najsposobnije, visoko-inteligentne osobe sa lakom formom socijalnih poteskoća kao jedinim poremećajem” (citirano u S. Silberman, 2013). Ovaj stav, da autizam ustvari obuhvata čitav spektar poremećaja, od dubokih nesposobnosti na jednoj strani, pa do ekscentričnosti i ”uvrnitosti” na drugoj, zvanična USA i GB psihologija prihvatile su tek početkom 2000 a GB psiholog Lonra Wing visoko-funkcionalnom autizmu daje naziv ”Asperger sindrom”.
E sad. Po navodima Stiva Silbermana, nešto zloslutno i uznemirujuće događa se u Kaliforniji (SAD). U prvoj dekadi posle 2000., u Kaliforniji je zabeležen dramatičan porast broja dece sa dijagnozom autizma. I dok je u avgustu 1993 zabeležen je 4.911 slučaj, a za manje od devet godina, jula 2001, taj broj se utrostručio (15,441 slučaj). Sredinom XX veka vrlo redak poremećaj (1: 10 000 rođenih) početkom XXI veka se popeo na 20:10 000. Ako je tačna trenutna procena Centra za kontrolu i prevenciju bolesti u USA, da se jedno od 68 dece u Americi nalazi na spektrumu, autistični ljudi su jedna od najvećih manjinskih grupa na svetu.
Ono što je, međutim, u svemu najintrigantnije to je da ovaj sindrom ima tendenciju geografske distribucije: naime situacija je posebno dramatična u Santa Klari (Silicon Valley). Ovde autizam dobija dimenzije prave epidemije a ”svako ko tvrdi da je ova epidemija nastala zahvaljujući boljoj dijagnostici prosto drži glavu u pesku” kategoričan je Rick Rollens (bivši predsednik kalifornijskog senata i osnivač MIND-instituta)[5] I dok je do pre dvadeset godina u psihijatriji i kliničkoj teoriji preovlađivala enviromentalistička linija, kao npr. stav uglednog psihijatra Bruna Betelhajma[6] da je autizam uzrokovan roditeljskim zanemarivanjem dece (hipoteza ”frižider-majke”), a u javnosti kontroverzne tvrdnje da su živa i druge supstance iz vakcine ili čovekove zagađene sredine okidači genetskih mutacija, danas se gotovo svi istraživači slažu da u najvećem broju slučajeva genetska predispozicija igra ključnu ulogu u kreiranju neurološke osnove autizma. I sve dok se ova hipoteza ne pokaže pogrešnom – a sva je prilika da neće – podaci iz Silicijumske doline podstiču na nezaobilazna pitanja. I da li su odgovori na ta pitanja zaključani u DNA sekvencama koje su proizvele mozgove koji su ovu dolinu pretvorili u tehnološku elektranu čitavog sveta?!
Notorno je poznato da mnogi od IT programera zaposlenih u vodećim gigantima elektronske industrije kao što su Intel, Adobe, Silicon Graphics, i dr. – koji na posao daolaze rano, odlaze kasno, satima udubljeni u programiranje – psihološki spadaju negde u domen Aspergerovog sindroma, zbog čega se ovaj ponekad naziva i ”inžinjerski poremećaj” (Kathryn Stewardt). Bill Gates je u štampi gotovo konstantno dijagnosticiran: njegov ravan i monoton glas, jednostrani fokus na tehnologiji, repetitivni pokreti, već i na prvi pogled indiciraju ASD. Premda još niko nije pokušao da ubedi mozgove iz Silicijumske doline da se testiraju na ASD ipak socijalne norme u Dolini polako evoluiraju da zadovolje potrebe zaposlenih koji su psihološki negde u visoko-funkcionalnom delu spektra. Neko može biti ”uvrnut” koliko hoće ali ako je njegov CV ”otporan na metke” niko neće ni primetiti da on već dve nedelje dolazi na posao u istoj košulji. Ova vrsta pogodnosti nije samo karakteristična za Silicijumsku dolinu. Univerzitetski holovi već decenijama puni su razumevanja za ”izlapele” profesore i asistente sa pocepanim patikama. Po mnogima, NASA je jedna od najsigurnijih utočišta tog tipa.
Tema koja se konstantno ponavlja u istoriji autizma, od Kanera i Aspergera do danas, jeste fasciniranost visoko-organizovanim sistemima, kompleksnim mašinama, činjenicama i informacijama. Još 1944. Asperger je pisao o autističnom dečaku koji je pronašao grešku u proračunima Isaka Njutna, i drugom koji je krao novac od roditelja da bi kupovao hemikalije za hemijske eksperimente. Danas, autistična fascinacija tehnologijom, uređenim sistemima i subverzivnom kreativnošću obiluje raznoraznim proizvodima. Danas postoji malo zajedljivi termin koji su ”Aspiji” (od Asperger) smislili za ostatak sveta: ”neuro-tipični”.
Silicijumska dolina je samo-selektovana socijalna enklava u koju su pasionirani i inteligentni ljudi iz čitavog sveta migrirali sa namerom da inteligentne mašine učine još inteligentnijim. Po mnogima (Tony Atwood) kompjuteri i elektronska tehnologija su idealni interes za osobe sa Aspergerovim sindromom: logični su, konzistentni, i nisu skloni promenama raspoloženja. Odiranje od rada na kompjuterskim programima i ronjenje u neprozirnim dubinama megabajta zahteva posebnu posvećenost i poseban um.
Skrivena cena ovakvih enklava, međutim, vreba iz skoro svih genetskih studija autizma u poslednjih 10 godina: DNA sekvenca odgovorna za autizam ne prenosi se na potomstvo samo sa osobe sa manifestovanim autizmom već takođe i sa onik koji pokazuju samo neke odlike autističnog ponašanja. Genetičari to nazivaju ”širokim fenotipom autuzma”. Što će reći da geni odgovorni za posebnu nadarenost kod lako autističnih osoba – isti oni koji su te osobe učinili vizionarima i kreatorima naše tehnološke budućnosti – su isti oni geni koji će se preneti na sledeću generaciju sa neizvesnim konsekvencama.
Kao logičko objašnjenje za ovu eksploziju dijagnosticiranih u tehnološkim enklavama kao što su Silicijumska dolina, Route 128 pored Bostona, ili severozapadni kvadrant Ročestera (IBM congregate; Minnesota), hipoteza asortativnog parenja[7] nameće se sama po sebi. U bliskoj prošlosti osobe sa težim autuzmom uglavnom su život provodili u institucijama za negu dok su one sa lakšim, uglavnom samotnjaci, uglavnom su bili bez deca, tako da činjenica o genetskom nasleđivanju nije nikoga mnogo uznemiravala. Danas, međutim, sve je više enklava visoke tehnologije kao što je Silicijumska dolina, sa bratskim asocijacijama usamljenika. A takođe sve je više žena koje se pridružuju ovim enklavama, i ako si ”uvrnuti zaluđenik” koji živi u visoko-funkcionalnom delu spektra, šanse da sretneš nekoga ko deli sličnu fascinaciju nesrazmerno se uvećavaju. ”Brak funkcioniše najboje kada se uzmu dve osobe sa sličnom dijagnozom (...) Oni su zajedno jer njihovi intelekti rade na istim talasnim dužinama” (Temple Grandin).
Štaviše, u poslednjih 10 godina čudaci sve više postaju privlačni a ”zaluđenost” se često povezuje sa finansijskim uspehom. I dok bi u ranijim vekovima obično postajali monasi ili ostajali zatvoreni u socijalne ustanove, danas su neretko uspešni brokeri, programeri, direktori IT firmi (Bryna Siegel, The World of the Autistic Child).
Za klinike i škole u Dolini nije nikakva novost da su roditelji autistične dece inženjeri i programeri koji i sami pokazuju znake autizma. Microsoft je postala prva korporaciju u SAD koja svojim zaposlenima obezbeđuje osiguranje koje pokriva troškove oko treninga njihove autistične dece. Danas, Dolina je jedino mesto na svetu koje ima kritičnu masu superkompjuterskih resursa, bio-informatičkih eksperata, genomskog praktičnog znanja i farmaceutskih kapaciteta da istraživanje autizma uvede u sledeću fazu. Ironično, konačno ”hak” programera u Dolini može lako da postane ”krek” upravo onog genetskog koda koji ih je i učinio sposobnim da rede to što rade.
Ono što je fascinirajuće u svemu tome (Dan Geschwind, direktor neurogenetske laboratorije na UCLA; University of California, Los Angeles) je to što autizam sugerira o samoj suštini ljudske racionalnosti: određene vrste postignuća ne zahtevaju samo različiti način razmišljanja već različitu vrstu mozgova. ”Autizam zadire u fundamentalna pitanja kako mi shvatamo talente i invaliditet. Obrnuta strana disleksije (npr.) znači pojačanu sposobnost u matematici i arhitekturi. Možda je to samo jedan od aspekata asortativnog parenja na mestima kao što je Silicijumska Dolina. Za roditelje koji nose samo nekoliko od ovih gena to je dobra stvar. Za njihovu decu, koja nose isuviše, vrlo je loša.”
Za Brynu Sigel (osnivač i direktor ACNC - Autizm Center Northern California) pitanje je uopšte da li ”lek” za autizam uopšte i može biti pronađen: ”Genetika autizma može da se lako pokaže da je ništa manje jednostavna nego li otkriti genetiku personalnosti. Ono do čega ćemo na kraju da dođemo može lako da bude nešto u stilu: ’Gospođo Smit, ovo je vaš genetski test. Šanse su 1 prema 10 da dobijete autičtično dete ili novog Bill Gates-a. Da li želite abortus?”
Za neurologa i genetičara dr Kirk C. Wilhelmsena sa UCSF (University of California, San Francisco) ova pitanja zadiru u samu suštinu problema koji autizam stavlja pred današnje društvo. Po njegovom mišljenju, može lako da se ispostavi da su autistični ljudi zaista genetski različiti ljudi od onih koje nazivamo neuro-tipičnim, i upravo ta razlika je ono što ih čini izuzetnim i vrednim u konstantnoj evoluciji čovečanstva: ”Ako bi eliminisali takve gene kao što su oni za autizam, mislim da bi to bilo katastrofalno. Najzdravije stanje genetskog fonda jeste maksimum različitosti onih stvari koje mogu biti korisne”. Jedan od prvih ljudi koji je shvatio značaj ove poruke bio je sam Asperger, koji je još 1944 pisao: ”Izgleda da je za uspeh u umetnosti i nauci jedna doza autizma suštinska”.
---------------------------
Stavimo ovu priču o zloslutnim događajima u Silicijumskoj dolini i savremenoj neuropsihiologiji u istorijsku perspektivu i antropološki kontekst, i vratimo se Aristotelovim definicijama s početka. Inicijalna dilema implicirana pitanjem o ”čovekoilikosti” i tome šta to znači biti ”više” ili ”manje” čovek, grana se u dilemu alternativa u zavisnosti od definicije: više ili manje socijalan, više ili manje racionalan. Prateći na početku skicirani istorijski okvir postavlja se pitanje je da li u jezovitoj dolini definicija social animal sve više ustupa mesto definiciji animal rationale, u kojoj se opet ono animal povlači pred onim rationale?
Teško je predvideti buduće tokove čovekove evolucije (test-pitanje bi tu trebalo da bude šta danas, i šta će sutra, čoveku, odn. čovečanstvu, obezbediti evolutivnu prednost?) ali je lako predvideti, kao što kaže K.C.Wilhelmsen, da bi odstranjenje gena neuro-atipičnosti za ljudski rod predstavljao katastrofu, kao i obrnuto. Za neuro-atipični animal rationale verovatno je još uvek teško živeti u svetu neuro-tipičnosti kreiranom po meri social animal, punom iracionalnosti, arbitrarnosti, nepredvidljivosti, nerazumljivih akcija i motivacija. U svetu koji nije napravljen za njih, ali svetu u kome da nije bilo njih ljudi bi ”i dalje sedeli i socijalizovali se pored vatre” (Temple Grandin).[8]
I samo za trenutak da promenimo perspektivu: po neuro-atipičnim standardima neuro-tipični ljudski mozak je lako poremetiti: nedovoljno je fokusiran, pati od manjka pažnje usmerene na detalje i opsesivno društven. U široj slici ova opsesija socijalnim priznanjem predstavlja onaj duboki osnov ljudske tipičnosti i meta-etike neuro-tipičnih vrlina ali i slabosti: konformizam, oportunizam, zavist, sujeta, gramzivost, laž, licemerje, konzumerizam, nisu proizvod racionalno vođenih motiva već motiva vođenih nagonom za socijalnim priznanjem i zadovoljavanjem društvenih normi i konvencija. U toj slici racionalnost je samo praktična racionalnost, ili sredstvo da se maksimizuje zadovoljenje želja koje ne postavlja razum već nagon za opstankom u socijalnoj sredini projektovanoj za neuro-tipičnog ”čovekolikog”. Na drugoj strani je racionalnost čija je svrha u normama i protokolima za dolaženje do zasnovanih i istinitih uverenja o činjenicama stvarnosti, nagon za opstankom u informativnoj i digitalnoj sredini – sve osim toga je sporedno. Danas smo sve bliže civilizacijskoj dilemi: racionalno-analogna funkcija vs racionalno-digitalna funkcija[9]. U trci za istinom i činjenicama stvarnosti emocije su u ostavljene po strani, empatija, socijalna verbalna i neverbalna komunikacija, nagoni socijalne prirode, sve ono što danas čini 80% neuro-tipičnosti.
U toj slici dilema distopija vs utopija samo je projekcija dnevnih i ličnih sklonosti. Budućnost ne poznaje ni jedno ni drugo: pitanje je samo koja funkcija obavlja evolutivni zadatak. Na planeti naseljenoj stanovnicima opsednutim racionalnošču, istinom i činjenicama, normativi i standardi razlikuju se od planate naseljene stanovništvom opsednutim socijalnim priznanjem, komformizmom i konzumerizmom. Mera ”normalnosti” a samim timi i ”čovekolikosti”, kao i mera jezovitosti dolina koje ih dele, zavisi samo od toga sa koje planete, ili preciznije, sa koje se tačke istorijskog razvoja se gleda. A ako su neuro-atipični ”čovekoliki” spremni da stvore civilizaciju sposobniju za opstanak u univerzumu od neuro-tipičnih ”čovekolikih” onda se gornja dilema svodi na nostalgiju gubitnika. Na kraju ako emotivni, nagonski, socijalni deo preuzmu institucije, i ako emocije/nagoni nestanu, to će se dogoditi zato što nikome više neće ni trebati, tj. njihova funkcija će biti zamenjena funkcijama korisnijim za opstanak. Možda je animal racionale onaj ”čovekoliki” koji dolazi – i za koga smiso života nije prosto u nagonskom življenju – ljudskiji od samih ljudi. Ili, da parafraziram samog sebe: Niče je odavno konstatovao - Čovek ne sme da ostane ćorsokak evolucije. Treba da bude zamenjen Nadčovekom. Poželimo dobrodošlicu Nadčoveku – pa makar iz ove perspektive on izgledao i kao neuro-atipični ”čovekoliki čovek” – kao što roditelji u Silicijumskoj dolini dobrodošlicom dočekuje svoje dete ma kako ono izgledalo.
A do tada, Silberman, čini se, pruža najbolji putokaz: ”Dok plovimo u neizvesnu budućnost, potrebno je da svaki oblik ljudske inteligencije na planeti zajednički radi da bismo se odoleli izazovima sa kojima se ova civilizacija suočava danas i sa kojima će se suočti sutra. Ili kao što kaže Templ Grandin ’ne možemo priuštiti da protraćimo ni jedan jedini mozak.’” (Silberman, ibid)
[1] U komentaru posta Ogled o političkoj korektnosti (sept. 2019), anticipirajući jedan mogući scenario budućeg ljudskog društva S. Strajnić pominje ”čovekolike ljude”. Bez jasnog objašnjenja šta se tačno podrazumeva pod ovim terminom osim da je “čovekoliki čovek” po Strajnićevim rečima “dehumanizovani čovek” ili čovek bez “nagonskih i emotivnih funkcija”, sa eksplicitnim značenjem erzac-čovek. Ali da bi znali šta je dehumanizovani čovek moramo pre svega znati šta je humani čovek. Na moj odgovor i zahtev za definisanjem i uvažavanjem “čovekolikih” očekivani odgovor nikada nije stigao čime je i uskraćena mogućnost da se otvori diskusija. To je velika tema i zato ću u ovom postu pokušati da ispravim propušteno započinjući sa nekoliko uopštenih opaski na tu temu.
[2] Diskusiju o tome šta je racionalnost, kao i o razlici između teoretske i praktične recionalnosti ovde namerno ostavljam po strani
[5] Citirano u S.Silberman (2013; orig 2001)
[6] Bruno Betelhajm je svoju teoriju razvio u knjizi Prazna tvrđava (1967). U knjizi Kreacija dr B.(1997) psiholog Richard.Pollak razotkriva Betelhajma kao brilijantnog prevaranta koji je falsifikovao i preuveličavao svoje uspehe u tretiranju autizma.
[8] Sledeći ovu intuiciju američke profesorke Templ Grandin u jednom svom govoru S.Silberman kaže: “Prema svemu što znamo prvo oružje na Zemlji najverovatnije je napravio neki usamljenik koji je sedeo negde u dubini pećine i danima odlamao komadiće kamenja da bi dobio najoštriji vrh koplja, dok su njegova neuro-tipična sabraća vreme provodila u ugodnom razgovoru sedeći oko vatre. Verovatno su i mnoga nerazumljiva znanja logike, matematike, muzike i mitske priče prenošena od fenotipa do fenotipa zajedno sa DNA sposobnim da kreira mozgove koji su tačno znali šta da urade sa tim čudnim i nerazumljivim kreacijama.“ (ibid)
[9] Zagovarajući Kritičku teoriju opstanka (vidi postove......) tvrdio sam da se odbirni evolutivni pritisak sa prirodne sredine pomerio na socijalnu sredinu. Ali i ovog puta teorija kasni za praksom. Danas se odbirna sredina već punom parom premešta prema virtualnoj odbirnoj sredini a socijalna funkcionalnost ka digitalnoj funkcionalnosti.
Aceton se posle svega pita: šta je čovek? šta ga karakteriše? Da li je čovek socijalna životinja (zoon politikon) ili je pak racionalna životinja (zoon logon ehon)? Kao da nije prisustvovao našoj dugoj i zamornoj raspravi! Ništa zato, rado ću ga podsetiti. Svakako je čovek i jedno i drugo, ali, po mom mišljenju, ovu Aristotelovu podelu treba iz “ili” moda prebaciti u “i” mod. Dakle, potrebno je Aristotelovu analizu pretvoriti u sintezu, s tim da treba dodati još jednu stavku u Aristotelovu ponudu. Dodati zabavu kao jedan od principa. U igri za dodavanje je bio i Epikurov hedonizam koji se svodi na zadovoljstvo, pre duševno nego telesno, pa je preuzak za ove naše potrebe i čak maši poentu zabave. Nije nam u ovom slučaju potreban spokoj već bezbrižnost. Životinja koja se zabavlja – party animal (na grčkom zoon komikon, ako sam dobro preveo). Dobar je izraz i Homo Ludens. Tek kad objedinimo ove tri komponente dobićemo ono što smo tražili – čoveka. Zapitajmo se kako bismo mogli socijalno, racionalno i zabavno iskazati jednom rečju? Da li bi se za čoveka moglo reći da je umetnička životinja (zoon tehnikon)? Treba imati u vidu da se na grčkom jeziku umetnost kaže „techni“ a tehnika „techniki“, da ne bude zabune. Dakle, a o tome smo već govorili, nije zanatstvo (tehnika) to što distingvira čoveka od životinje (jer ima dosta primera da životinje nešto prave ili grade), već umetnost, koja pored očite socijalne i racionalne komponente (odnos umetnik-publika; ne-instinktivno i ne-slučajno stvaranje umetničkog dela) ima i tu apsolutno neophodnu komponentu ne-utilitarnosti odnosno beskorisnosti - zabavu. Oslobađajuću komponentu. Dakle, čovek se izdiže iznad životinja time što se bavi delatnošću koja je apsolutno nekorisna za njegov fizički opstanak. Korisna je jedino na duhovnom planu. U tom grmu i leži zec! Umetnost je nastala da bi hranila čovečiji duh – umetnost je duhovna hrana čoveka. Duše, verujem, imaju i životinje. Duh imaju samo ljudi. Tu dolazimo do standardnog kokoška-jaje pitanja na koje postoji samo jedan jednostavan odgovor – nastali su istovremeno. Jer umetnost i duh idu zajedno, nema im druge.
ОдговориИзбришиTermin „čovekoliki čovek“ koji sam koristio ne odnosi se na nadčoveka, kako se čini da insinuira Aceton, već, sasvim suprotno, na čoveka budućnosti koji ima morfološke i anatomske karakteristike čoveka ali po svojoj suštini nije čovek. Najčešće zamišljamo čovekolikog čoveka budućnosti kao racionalnu životinju, što je sasvim logično ako imamo u vidu da će čovekolikog čoveka kreirati veštačka inteligencija koja je racionalna. Takav ne-čovek će biti lišen kako društvenog života tako i sposobnosti uživanja u ne-utilitarnim delatnostima kakva je zabava. Ako se ta distopija dogodi, nestaje ljudski rod kakav znamo. Možda nemamo pravo da tom novočoveku uskratimo pravo da se zove čovekom (jer ko smo mi da odlučujemo o tome!) ali će to svakako biti čovek različit od onoga kakvog danas znamo. Međutim, postoji i druga, mojim razmišljanjima bliža mogućnost o kojoj sam već govorio. U slučaju da veštačka inteligencija učini čovekov racio nebitnim/nepotrebnim, u njegovom posedu ipak ostaju sva tri principa: i racio (iako inferioran raciju AI) i društveni život i zabava. Plus svo vreme ovoga sveta. Eto nama opet umetnosti kako pomalja svoju lepu glavu! U ovoj utopijskoj varijanti budućnosti čovek ostaje čovek sa punim kapacitetom, naročito kada se radi o njegovom hedonističko/zabavljačkom segmentu. Biće vala seksa, droge i rokenrola!
Iako je ovo samo odgovor na gornji komentar mogao bi i mirne duše da bude novi i post pod nazivom O čovekolikom čoveku i jezovitoj dolini II, jer je dužinom premašio veličinu komentara. Naravno da nisam zaboravio na našu obimnu diskusiju a niti sam zaboravio zaključke te diskusije koji su sumirani postu O ulozi umetnosti u pretvaranju majmuna u Čoveka. Ja se sa tim zaključcima slažem kao što se slažem i sa tim da je ”čovekovu prirodu” mnogo lakše definisati kao konjunkciju karakteristika (’i mode’, S.S.) nego li kao njhovu disjunkciju (’ili mode’, S.S.).
ОдговориИзбришиU postu O čovekolikom čoveku i jezovitoj dolini je, međutim, reč o nečem drugom. Ne o pokušaju fenomenološke rekonstrukcije nastanka specifičnih razlika koje čoveka čine ”čovekom” (što smo uradili u pomenutoj diskusiji), već o njihovoj recepciji u istoriji, a pre svega u savremenoj neuro-psihologiji. Uprošćeno rečeno, jedan od danas najpopularnijih metoda za detekciju fisoko-funkcionalnog autizma i Aspergerovog sindroma (o čemu je bilo reči u postu) je metod pravljenje bipolarnih mapa kognitivnog stila: na levoj strani je adaptiranost, socijalnost, nespecijalizovanost, praktična racionalnost, generalnost, površnost, itd., a na desnoj inovativnost, partikularnost, specijalizovanost, analitičnost, udubljivanje u detalje, matematička racionalnost i sl. Čistom slučajnošću ili istorijskom kripto-memorijom ove dve krajnosti u velikoj meri korespondiraju sa pomenutim Aristotelovim definicijama: zoon politikon vs zoon logon ehon (Ova interesantna koincidencija između savremenih neuro-psiholoških teorija i Aristotela moj je originalni antropoloski dodatak i ne treba ga mešati sa neuro-psihologijom ili naukom). E sad: većina neuro-tipičnih ljudi je negde između ove dve krajnosti. homo ludens, mendax, zoon komikon i technikon (koje navodi dr Strajnić), osim poslednjeg, verovatno su svi više na levoj strani. Sasvim na krajnoj tački desne strane otvara se spektar neuro-atipičnosti, posebno Asperger sindrom: bez osećaja za socijalni reciprocitet i neverbalnu komunikaciju, bez empatije i potrebe za socijalnim priznanjem ali natprosečne inteligencije, analitičan, očaran brojevima, činjenicama i informacijama. Šta je na krajnjoj desnoj tački ne znam. Super-tipičnost. Seks i pivo, valjda. Tek, sve u svemu, to je idejna pozadina gornjeg posta i mislim da tu ništa nije posebno sporno.
Ono, gde se javljaju tenzije, međutim, to je poslednji deo gornjeg posta i poslednji deo Strajnićevog komentara, od rečenice ”Termin ’čovekoliki čovek’ koji sam koristio ne odnosi se na nadčoveka kako se čini da insinuira Aceton, već, sasvim suprotno, na čoveka budućnosti koji ima morfološke i anatomske karakteristike čoveka ali po svojoj suštini nije čovek (italik Aceton)...”. Aceton to dobro zna i ne ”insinuira” već je samo ironičan, tj. pretvara se da nije pročitao to što je pročitao. A evo i zašto. Šta je SADRŽAJ pojmova kojim smo definisali referentni fenomenološki okvir Čoveka? Već na samom početku posta kaže se da će ovde biti reči o relativizmu. Čak i u fizičkom svetu teško je uspostaviti apsolutne vrednosti: iako i na Slaviji i na Banovom brdu satovi pokazuju 12.00, astronomskoo podne razlikuje se za desetak sekundi; vreme na stolu teče brze nego vreme na podu a prostor je kraći sto se objekat brže kreću. U našem svetu to su neverovatno male razlike, ali sa većim skalama i razlike postaju značajne. A što je najzanimljivije, kao što je to objasnio Albert, svima izgleda da je BAŠ kod njih sve u redu, da je njihovo ”sada i ovde” pravo, da su sve dimenzije prostora ortogonalne jedna na drugu, pritisak i temperature “normalni”, da vreme teče baš kako treba, ali da se kod onih drugih uvek nesto čudno događa: stare brže, pretvaraju se u mumije i špagete, a u nekim slučajevima se iznenada pojavljuju ni od kuda i isto tako nestaju.
Što se tiče psihičkih i mentalnih fenomena tu je konfuzija još veća. Jer niti ih je moguće precizno kvantifikovati, a niti su nam njihovi sadržaji epistemoloski uvek pristupačni. Već u samom Uvodu Filozofije tranzicije a zatim i postu Teze i paradoksi II bilo je mnogo reči o ovom, da ga tako nazovem, SPECIJALNOM RELATIVITETU TAČKE GLEDIŠTA, ili zauzetog stava. Dovoljno je pomeriri se sasvim malo u prostoru da bi se shvatila moć putovanja kroz vreme za šta nam nije potrebna nikakva naučno-fantastična mašina: samo 15 km od Beograda npr. zabava i dokolica (o kojima govori Strajnić kao o suštinama čovekolikosti) svode se na ciganjsku svirku, svinske dače i šljivovicu; u Beogradu na pivo, fircanje klinki i rokenrol, a 10 000 km dalje u Silikonskoj dolini - koju sam opet ironično nazvao ”jezovitom dolinom” (uncanny walley) po Masahiro Morijevoj funkciji STRAHA od ”čovekolikosti” onih koji po definiciji NISU ljudi – zabava se sastoji u rešavanju matematičkih problema i jurenju bagova, a umetnost u kreativnom povezivanju neuronskih mreža. Za stanovnike svakog od ova tri sveta stanovnici ona dva druga sveta žive u distopijskom svetu izvitoperenosti, nenormalnosti, neljudskosti, polu-ljudskosti i sl., čija se ”čovekolikost” može čak egzaktno izmeriti u skladu sa ”jezovitosću” njihovog sveta na Morijevoj skali.
ОдговориИзбришиUpravo u tom smislu želim da tumačim i sedeću Strajnićevu rečenicu: ”Možda nemamo pravo da tom novočoveku uskratimo pravo da se zove čovekom (jer ko smo mi da odlučujemo o tome!) ali će to svakako biti čovek različit od onoga kakvog danas znamo.” Sasvim je sigurno da nemamo pravo da sudimo ma kako različiti bili, i ne samo zbog toga što nemamo moralno ili istorijsko pravo, već pre svega zato što imamo samo ograničeni pristup referencijalnim sadržajima koji nisu naši sopstveni. Ali ko god je genetski povezan sa istim rodom (genus proximum) ima pravo na rodno ime Homo, uprkos tome što je Sapiens danas jedini preostali predstavnik tog nekada raznovrsnog roda, i uprkos tome što će neki budući čovek nama izgledati upravo jezivo.
Što se tiče scenarija po kome će AI penzionisati ljudski rod koji će onda utehu i spas naći u umetnosti (i inače Strajnićeve omiljene teme), ovog puta ja moram Strajnića potsetiti na pomenutu diskusiju. Tada smo zaključili da premda su svi ljudi, bar u principu, sposobni za RECEPCIJU umetnosti (koja se temelji na čovekovoj sposobnosti pokretanja obrnute uzročnosti umjetnim izazivanjem psiholoških fenomena, osećaja i doživljaja), ipak nisu svi svi ljudi sposobni za umetničku KREATIVNOST. Ovog puta ja Strajnica neću pozvati na daleko putovanje do egzotičnih Markiških ostrva Fatu Hiva i Hiva Oa. Dovoljno mu je da svrati u komšiluk, do Pinosave i Jajinaca gde dokoni seljaci u boljem slučaju loču rakiju i lopataju zemlju s jedne gomile na drugu, a u gorem zabadaju nos u tuđa posla i razmišljaju kako da napakoste komšiji, iz čega teško da može da se iscedi neko umetničko delo. Jer za umetnost, što kaže Silberman, potrebno je ipak zrno neuro-atipičnosti. Ponekad i poveće. A ”da nismo imali njih (neuro-atipične primerke homo sapiensa; prim. Aceton) - kako to primećuje Templ Grandin - i dalje bi sedeli i socijalizovali se pored vatre”.