Ogled o hodu

                                                  Ogled o hodu

  Na raznim književnim večerima i večerinkama, sedeljkama, pijankama i simpozijumima, u razgovoru sa mladim radnicima proizvodnih i neproizvodnih delatnosti, predstavnicima raznih političkih, verskih, demokratskih, pa čak i nedemokratskih uverenja, u razračunavanju sa kritičarima svakodnevnog zivota, te na kraju dogmatskim dremljivcima i ostalim krmeljivcima, često sam se nalazio u situaciji, ako ne da gradim, a ono sigurno da branim ”staru pravdu”. Obarajući, lomeći i prevrčući nadgrobne ploče nad kojima niko više nije imao volje da se, kažem, ´polomi´ u struku, ili bar spusti pogled, savremenici nisu pritom uspeli da nam pokažu ni jednu novu, nepoznatu, neproučenu stranicu koja na tim istim pločama nije već odavno bila ispisana. 

  Naravno da decu (mlade političare, liberale kao i radikale, anarhiste kao i socijaliste) uvek interesuje šta ima u drvenom konju ili slonu od kartona. I naravno, posle nastupa nove demokratije i njihovom temeljnom radu na raskrčavanju političkih ruševina ancient regime-a jasnija je i unutrašnjost drvenog konja i slona od kartona. Zbog toga naša osnovna i bazična podozrivost mora biti usmerena – kratko rečeno – pre svega protiv građanskog licemestva. Prema svima onima onima koji vjerujući da su pretplaćeni na pokretno stepenište istorijskog progresa izdužuju svoje vratove i nadahnuto nosevima streme u vis njuškajući opojni miris metil-acetata (koji danas dopire više sa Zapada a manje sa Istoka) nadajući se da će se taj isti (progres) u obliku pečenog praseta i veze mladog luka spustiti baš u njihov tanjir. A dovoljno bi bilo samo osvrnuti se oko sebe - kao perce pesnika oko ljubavi - i tu svima razumljivu ljubav, kao što je ljubav mladoga Sørena Kirkegårda prema Regini Olsen usporediti sa projektom zakona o raspodeli i otkupu stanova, ili nikome razumljivu čeličnu volju Ibzenovog Branda sa persijskim ćejfom Aleksinačkih rudnika.

  Ali zašto ovo uopšte pišem?

  Ja treba da pišem o temi kako naučiti hodati.

         Dakle, da bi dete potrčalo, to zna svaki novo(is)pečeni roditelj, ono mora prvo naučiti da hoda. A za to mu je potrebno dugo i uporno praktikovanje, strpljenje roditelja i ko zna koliko izgrebanih kolena i odranih dlanova – jer repetitio est itd. – što je takoreći rovovski rad. A da bi jedan NAROD koji je vekovima bio zguren i robovao pod varvarskom uralsko-altajskom knutom, i koji je preživeo samo zahvaljujući tome što je za drugoga ratovao i rovao u rovovima kao svinja u blatu, dakle da bi takav narod makar i pokušao da zauzme bilo kakav stav u vezi predložene teme mora pre svega ispraviti kičmu i leđa, osloboditi ruke za rad, a mozak za ruke. Kad kažem ruke, to znači SVOJE RUKE! A to opet znači - mora prvo naučiti da hoda. Drugim rečima potrebno je izvršiti onaj neverovatni evolutivni pomak od nesrećnog majmunolikog pitekantropusa ka čovekolikom hominidu koji makar i traljavo u početku preuzima svoju sudbinu u svoje sopstvene prednje udove tj. - ruke.

 Govorim otvoreno.

 Dati pravo građanstva novom hodu i novom držanju!

1. Pravoj kičmi bacača kladiva – umesto žitkoj kiti kancelarijskih grbavaca! 
2. Gromkom koraku konjičke čizme – umesto šljampavom vučenju nogu gradskog kicoša! 
3. Kožnoj sandali rimskog gladijatora - umesto tri broja manjim drvenim nanulama! 

4. Titanijumskim oprugama za trčanje - umesto električnim kolicima za invalide!

                 

 Ustvari.

             Svako bi trebao prvo da pođe od sebe. Pošteno.

 Pa, da pođem od sebe. Mnogo puta pokušavao sam da koračam, shvatao mehaniku koraka, pokreta nogu i tela, držanja leđa i ruku, a onda opet zaboravljao. I zabrljavao. Iako, da kažem, u svakodnevnom hodu ima samo nekoliko opštih pravila koji razlikuju hodače-početnike od hodača-profesionalaca, a od kojih ću ovde navesti samo nekoliko, od esencijalne važnosti da se prohoda:

1.         Zadatak u društvu, socijalna porudžbina: naučiti hodati kao dete, osvojiti medalju u trci  brzog hodanja kao sportista, zavesti protivnika ili protivnicu kao zavodnik, marširati na paradi kao vojnik, prošetati se crvenim tepihom kao ”kendi”, hodati kao hodač u političkom protestu.

2.          Utvrđivanje cilja: hodanje, savladavanje prepona, stepenica, uzbrdica, nizbrdica, uzbuditi gledaoca, poktrnuti prevrtljivca, pokleknuti, pretvarati se, dojmiti suhodačicu ili suhodača, i sl.

3.      Gestovi: stalno popunjavanje arsenala gestova, pokreta udovima, rukom, telom, glavom, leđima, šakama, ponekad samo obrvama ili krajičkom oka, gegom, i sl.

4.        Oruđe: patike, cipele, kaljače, bosonog, čizme, japanke pa čak i rukavice, kišobran, štap.

5.            Navike: Želiš li naučiti hodati – prestani sedeti!

Ilustrujmo to jednim primerom. Uzmimo tezu koja glasi ”Hod i držanje moraju biti odgovor na socijalnu porudžbinu”. A odgovor je poznat:

”HODAČICE SU NAJBOLJE JEBAČICE”[1]

  

Dakle, vratimo se temi.

1)                  Držite korak PERMANENTNE EVOLUCIJE!
2)                  Držite Ritam! Kod hoda najvažniji je RITAM. 
3)                  Hodanje sa štiklama najbolje se uči trčanjem po kiši pri čemu se odmeri dužina koraka pa se ona ne menja a varira se samo učestalost tj. RITAM koraka. 

       Sve te rezerve o kojima je ovdeje reč pohranjene su u glavi a one koje su naročito zahtevne zabeležene su na papiru. 

       Rećiće mi da razbijam otvorana vrata, da je to ionako po sebi jasno.  
      Točno. Ali ja i ne želim da otvorim ono što mogu da razbijem. Ne!
      Ja ne poznajem kompromise i ograničenja, nikada ih nisam razlikovao niti ću ih razlikovati.

                 Ali kako postati profesionalni hodač/hodačica?

     Samo postojanje brižljivo propremljenih koraka omogućuje mi da dođem na vreme. Jer norma mog hoda -  tako mi Imanuela Kanta - kada istinski hodam je 8 – 10 koraka na dan. Ja čak mislim da moja uputstva uvršćuju hod u red najtežih poslova – što on uistinu i jeste. Odnos prema hodu mora da bude jednak odnosu prema svetu i sopstvenoj egzistenciji, kao u genijalnom Pasternakovom četvorostihu:

                    ”Moja domovina mi je dala dugački filcani šinjel, 

                                 I par čarapa za hodanje,

                                A trećem do mene s leva,

                                Noge za uzbrdo penjanje!”

     A u vezi sa predloŽenom temom ja imam i pod-teme razne mutnoće i jasnoće. Na primer:

     1.     Ceremonija i protokol namesto morala.
     2.     Bon-ton umesto empatije.  
     3.     Vaspitanje kao tortura koja se opravdava ljubavlju. 

     

              Ali o tome drugom prilikom. Kad prohodam.

---------------------------
 [1] Jedna od parola koja se mogla videti tokom protestnih uličnih šetnji u Beogradu 1996 i 1997.