Teze i paradoksi 3:

                              Semenologija ružnoće ili Lamarkizam iznutrica

                            Prva teza Kritičke teorije opstanka (KTO)

TEZA: 

Kaste kao fundamentalno iskustvo ljudske Istorije.

   

   RETORIČKO PITANJE br. 1:

         A tzv. "drugostepeno prilagođavanje" tj. prilagođavanje na SISTEME prilagođavanja odn. socijalnu sredinu putem doktrinarnog usmeravanja (ideološkog, vaspitno-obrazovnog, ekonomsko-socijalnog i sl.) na socijalno POŽELJNE i PLANIRANE PATOLOGIJE, nije li to išta drugo do društveno-nesvesni i podsvesni MENTALNI INžINJERING koji se opet u krajnjoj liniji svodi na GENETSKI?

KOMENTAR br. 1:

Kultivisanje (vaspitavanje, obrazovanje, socijalizacija) po definiciji je nasilje, a naravno da je i sam program koji je na taj način nasiljem učitan (tetoviran, žigosan) ništa drugo do planirana i SOCIJALNO USMERENA PATOLOGIJA. Manje-više to znači da se kultivisanje svodi na relativan izbor i mentalno učitavanje (kodiranje) socijalno-potrebne (poželjne) patologije u svaku novoproizvedenu individuu[1].

  U tom nazovimo ga "usmerenom prilagođavanju" (odgoj) na SISTEME prilagođavanja (kulturu, ideolgiju, civilizaciju uopšte) prirodno i konsekventno, tzv. "staro" odabiranje ustupa mesto "novom", socijalnom i teleološkom (svrhovitom) odabiranju, a najuopštenije govoreći DARVINIZAM ustupa mesto LAMARKIZMU. Socijalna stratifikacija i sve ostale korespodentne determinologije u nizu (de)generacija neizbrisivo tetoviraju genetski materijal svake novoproizvedene individue.

  KOMENTAR br. 2:

  Drugim rečima, gornjom tezom želi se naglasiti da oneprirodnjenje i oskvrnuće "božanske" (anđeoske) prostodušnosti novorođenog humanoida radi održanja – da kažem -  "kiselosti" socijalnog rastvora nepromenjenim, jeste genus proximus svake differentia speciffica ljudskog fenotipa uopšte (!), odnosno transcedentalni uslov njegovog opstanka a priori (budući da je njegov opstanak moguć samo u društvu). I upravo sa uspostavljanjem transcedentalnih kategorija opstanka a priori stupa se na tlo blještave beline atktičkog pejzaža NEO-LAMARKIZMA i EPIGENETIKE[2], ili, preciznije, KRITIČKE TORIJE OPSTANKA (KTO)[3]. Uistinu, socio-biologija i socio-darvinizam prepoznajući probleme svaka na svoj naćin nude kompromisna rešenja; KTO udara beskompromisno, ali više šunjajući se, ili – da se poetski i opisno izrazim – "s guza".    

           Svaka pojedinačna pojava inkopatibilna opisanom pojmu može se smatrati anegdotskim slučajem koji... itd., itd.                                                                                         

          PRIMER br. 1: 
          Ružnoća (ugliness, Hasslichkeit, laideur) kao socijalni fenomen.

         U svom socijalnom aspektu fenomen estetske ružnoće se pokazuje mnogo rezistentnijim no što na prvi pogled to izgleda: slična srpastoj anemiji, dijebetisu ili hepatitisu, čije se delovanje farmakološki donekle može neutralisati i ružnoća se uistinu može hiruški odstraniti ali – kao i u slučaju navedenih bolesti – ona i dalje nastavlja da živi u genima i hromozomima zaražene žrtve kontaminirajući dalje ne samo čitav organizam već i njegovo potomstvo. Drugim rečima lekovi i estetska hururgija mogu promeniti nečiji FENOTIP ali ne i GENOTIP.

S druge strane, međutim, empirijski posmatrano, ružan (neharmoničnih crta, bedan, jadan, zapušten, ispušten, zanemaren, itd.) pojedinac već samim svojim rođenjem postaje imun na ružnoću, nešto slično endemskom sifilisu u Istočnoj Srbiji (Homolje) npr. Okružen njome od same svoje mladosti i, da tako kažem, prosto okačen na nju, gledajući svoje ružne roditelje,  ružnu braću i sestre, susrećući se sa njom svakodnevno u ogledalu on ne samo da je auto-imun, već sve više i više – kao neko ko je dugo na teškim narkoticima – postaje gotovo organski zavisan od nje te ima sve veću i veću potrebu za njom kao svojom, ne socijalnom već prirodnom definicijom i usLovom svog SOCIO-BIONICKOG OPSTANKA. Takoreći u poteri za njom od najranijeg detinjstva on je pronalazi u ružnoj sredini u kojoj živi, ružnoj rodbini braći i sestrama, ružnim vršnjacima koje bira za druženje, odvratnim kolegama koje pronalazi na poslu, da bi na kraju oženio ružnjaču i sve to iz tog NESVESNOG IMPERATIVA da bi na kraju sa njom izrodio još hrpu što ružnije dece i tako održao kruženje maksimalno čistog gena RUŽNOĆE u prirodi, što se samo po sebi nameće kao ATRIBUTIVNI zahtev i konačna svrha njegovog ružnog života! Dakle:

                      NAJVEĆA MOGUĆA KOLIČINA RUŽNOĆE ZA

                      NAJVEĆU MOGUĆU KOLIČINU IZNUTRICA

                                                                                                                                                kategorički je imperativ i princip njegovog podsvesnog praktičnog delovanja uopšte[4] 

        

        Elem, da objasnim: Ostavimo li, hromozome, hromatide i genetske informacije po strani, moglo bi se reći da npr. neharmonično nabacane crte lica, rošava koža, uvrnuti nokti, bradavice, izrasline, neravnine, pukotine i sl. svedoče zaista samo o površinskim nedostacima kožnog omotača – kao što se uostalom obično i misli. Pesnici i literate, književnici, umetnici, pisci, ljudi od ukusa i pera, naročito ističu površnost lepote kao samorazumljiv argument diskvalifikacije. Ali, da vidimo šta kaže logika i metodsko zaključivanje, a to će biti demonstrirano u nekoliko sledećih redova dedukrivnim i induktivnim argumentima.

          DEDUKTIVNI ARGUMENT br. 1: 

        Pretpostavljam da se svi moraju složiti da je jedan organizam identičan samom sebi od površine do dna, jer kao što je primećeno ”bez identiteta nema ni entiteta” (Kvajn, 1969, 23). A da bi uslov bio zadovoljen entitet u tom pogledu mora biti homogen. E sad: ako je nešto neharmonično ili rošavo na površini ogromna je verovatnoća da slična neharmoničnost vlada i u prvom delu milimetra ispod površine, a ako je tako u prvom delu milimetra nema bitnog razloga da ne bude i u celom milimetru; ako je u prvom milimetru nema razloga da ne bude i u drugom, i tako redom: trećem, petom, sedmom – do samog dna. Deduktivno zaključujući, dakle, generalizacija se proširuje i na unutrašnje organe (iznutrice) pri čemu se onda one površinske osobine pokazuju ustvari SAMO KAO SIMPTOMI odn. znaci koji indiciraju postojanje UNUTRAŠNJIH OSOBINA: kao što je povišena temperatura izmerena na koži termometrom samo siptom postojanja virusa koji izaziva povišenu temperaturu svuda u telu. 

         INDUKTIVNI ARGUMENT br. 1:

        Ali pošto se entiteti menjaju pretpostavimo da je i identitet promenljiv. Ali ono što se menja obično se menja postepeno a ne odjedamput, i podrazumeva izvestan prag promene koji je ovde nazvan "najveća moguća količina". Ma koliko ovaj filozofem na prvi pogled delovao kao proizvod tzv. idealističkog uma ili prosto podsvesne psihološke potrebe (Jung), opsežnim eksperimentisanjem Majkl Dž. Fajgembaum (1975) je utvrdio da HAOTIČNO stanje zatvorenog termo-dinamičkog sistema poseduje konstantu u kojoj mora dostići relativno potpunu čistotu da bi se okrenuo svojoj sopstvenoj suprotnosti, odn. UREĐENOST. Drugim rečima princip spontane TOTALIZACIJE je onaj princip koji kompleksni haotični sistem vodi njegovom ukidanju. Primenimo li, dakle, ovaj zaključak termodinamike na gornji problem može se reći da entropija ruznoće mora da dostigne stanoviti maksimum (prag) pre nego sto počne stidljivo da se okreće u svoju suprotnost – lepotu. 

         KOMENTAR br. 3: 

         Ostavljalući, dakle, po strani sada to da li su ovde SOCIOBIOLOGIJA, ETOLOGIJA, LAMARKIZAM, TRANSFORMISANI KALDIZAM, itd., itd., na delu, nedelu, stranputici ili samo pogrešnom tragu, jasno je da je na isti način i beda, siromaštvo, prljavština, glupost, asposobnost, daltonizam, inhibicionizam, bezvoljnost, kukavičluk, neznanje, zloba, dez-osećajnost, dis-muzikalnost, raz-orjentisanost, i uopšte bilo kakva NE-odnegovanost u psihičkom ili fizičkom smislu, imaju brojne SOCIJALNE, PSIHOLOŠKE I BIOLOŠKE mehanizme ne samo inercije i opstanka, već i uzgoja, usavršavanja i takoreći SPECIJALIZACIJE (izolacije ko Mendelovske grupe) u svakoj genetskoj varijaciji pojedinačno. Bitanga, neotesanac, obešenjak, kurajber, vucibatina, izelica, kalež, krljež, šut i šljam, samo su neki od primera fine prirodne  iznijansiranosti tj. differentia specifica istog sindroma.

            Iz istog razloga aristotelovsko-narodnjački argument-teorema:

                                      "SAMO BUDALE NEMAJU SEMENA

                                  ONE RASTU SAME OD SEBE!"

                                                                             ne može se smatrati validnom.

      Ružnoća, Disharmoničnost, Zlo i Laž nisu sui generis, odn. samo prosto otsustvo LEPOTE, HARMONIJE, DOBRA i ISTINE, kao što ni bolest nije samo prosto otsustvo zdravlja već je izazvana delatnim, autonomnim i za reprodukciju sposobnim (dakle živim) rekurzivno i povratno-samoodržavajućim sistemima (mikroorganizmima, bakterijama i virusima kojima je pod izvesnim uslovim dozvoljen uticaj "uništenja i nereda", ili preciznije pravljenje novog reda, tj. RE-PROGRAMIRANJA.

         Na isti način i ETIČKA NASLEDNOST (HEREDITARITET) JESTE suštinsko pitanje osnovnog hromozomskog šifrovanja (kodiranja) svakog organizma posebno i njegove genetske informatike.       

   

Shodno jakoj tezi gornjeg ideograma KTO-a, mogla bi se formulisati sledeća i konačna

TEOREMA KTO-a br. 1:

Svaka psiho-fizička insuficijentnost u specifičnim i slučajno ili namerno kontrolisanim (usmerenim) uslovima socijalne sredine nuzno i neizbežno rezultira kristalizacijom u epi-genetskoj insuficijentnosti.

          DOKAZ: 

Kako je običan majmunski šljam postao Čovek. (v. Origin of species)

                                                                                Novembar 1859.

     Čarls Čovek Darvin

---

[1]   A tu tzv. psihološku konstantu, neku vrstu ORGONSKOG, tj. socio-biološkog programa, "šifre" (v. Životne konstante; tek treba da bude napisano; prim.prir.) još u intrauteralnom detinjstvu primarno tetovira ukrotitelj, šifrant, mučitelj i oskvrnitelj prirodnog spontaniteta, zlotvor obično poznat pod eufemističkim nazivom "roditelj". Orgon је pseudo-naučni koncept kojim je psihoanalitičar Vilhelm Rajh (1933) označavao totalitet životne energije.

[2]   Epigenetika: studija o naslednim promena fenotipa koje ne uključuju promenu DNA sekvence. 

[3] Kritička teorija opstanka (KTO) preispituje koncepte preživljavanja, nasleđa, odbira i evolucije u psiholoskom, socijalnom, kulturnom i političkom kontekstu. Koncepti preživljavanja i odbira - danas posebno naglašeni ekspanzijom biopolitike (Mišel Fuko, 1976) - centralna su tačka konvergencije bioloških potreba i psiholoskih, socio-kulturnih i političkih uslovljenosti. U istom smislu Pjer Burdje je npr. tvrdio da je neoliberalna ideologija zasnovana na specifičnom obliku socijalnog neo-darvinizma.

[4]  Naravno, moguće su i autoimune reakcije kao što je npr. Hašimoto ili karcinom, ali takve reakcije vode selekciji upravo onih jedinki za koje navedeni slučaj nije postao homeostatičan.