II deo
O Robotima, Sajborzima i Droidima: I Ljudima
UVOD:
E sad, postavlja se pitanje:
Zašto je Balkanska Tranziciona Paradigma (BTP) toliko značajna za ostatak sveta. Ili preciznije, za budućnost ostatka sveta?
Pogura li se, dakle, predložena paradigma iz I dela ovog ogleda malo dalje nije teško zaključiti da su silikonske grudi, trepavice, zenice, nokti, estetska i plastična hirurgija, pejsmekeri, veštački kukovi, sočiva i zubi, te svi ostali dostupni medicinski i estetski ekstenzije danas aplicirane kod PROTO-SAJBORGA samo skromna najava pravih pravcatih SAJBORGA friziranih mozgova i miofibrila, super-čula i mega-sposobnosti, ekonomičnih, zamenljivih delova, te neverovatnih psiho-fizičkih performansi. Predviđanja su da će sve veća dostupnost i demokratska rasprostranjenost tehnologije dovesti do prave eksplozije upotrebe kognitivnih enhansera, psiho-fizičkih pojačivača i slične opreme koja će svima onima koji se odluče da krenu putem AUTO-SAJBORGIZACIJE obezbeđivati svakovrsnu, ali pre svega ogromnu EVOLUTIVNU PREDNOST. U većini slučajeva SAJBORZI se možda i neće toliko razlikovati od običnih ljudi - osim kod primeraka svesno orjentisanih ka zadovoljavanju estetskih standarda društva - ali će posedovati dramatičnu prednost u odnosu na njih.
PROBLEM:
U momentu kada takvo SAJBER-FRIZIRANJE postane opšta i svima demokratski dostupna pojava postavlja se pitanje na koji način će to uticati na dalju – po mnogima - moguće dramatičnu stratifikaciju društva, ili još važnije evoluciju čovečanstva u celini. Genetika i evolucija, posebno darvinovskog tipa, izgleda da postaju sve manje relevantne. U literaturi (Dieter Birnbacher, 2017) veoma je rasprostranjena bojazan da će masovni pristup i upotreba psiho-fizičkih poboljšivača i pojačivača dovesti u pitanje ne samo ljudsko dostojanstvo već da će, pod pritiskom tehnologije, promeniti standarde onoga što smatramo da je "NORMALNO", slično onome što se danas dogadja u pitanju socijalnog pritiska u vezi idealizovane vizije lepote, fizičkog izgleda, sportskih sposobnosti i sl. S druge strane, ljudi bez tehnoloških pojačivača – kako glasi nastavak teze – osećaće se diskriminisano u odnosu na SUPER-SPOSOBNE SAJBORGE opremljene svim vrstama psiho-fizičkih ekstenzija i enhansera (Ronald Atkin, 2014). I konačno, tehnološko poBOLJšavanje ljudske rase dovešće do potpune podele ljudske rase na super-sposobne sajborge i ostatak čovečanstva u svemu nedoraslom izazovu.
Nasuprot ovim vizijama distopijskog raspada tradicionalnih vrednosti te neočekivanog raslojavanja izazvanog visokom tehnologijom stoji manji broj utopista i vizionara koji veruju da će preimućstva omogućena visokom tehnologijom ostvariti čovekov vekovni san o transcendciji svojih ograničenja, a pre svega ograničenja tela i uma (Ray Kurzweil, 2015), te da će osloboditi kreativne potencijale čoveka do sada sputane neophodnošću produktivnog rada i borbom za opstanak (S. Strajnić, http://stereoart.me/2014-11-05-03-46-17/rubrike/blog/item/938-dnevnik-muzickog-eklektika-22)[1], i sl.
Premda sam, kažem, lično mnogo naklonjeniji ovom drugom "kampu" (ne samo iz razloga mog dugogodišnjeg prijateljstva sa pomenutim "eklektikom" S.S.) gornja strahovanja/očekivanja su, međutim, na sreću/ žalost NE-opravdana iz više razloga. A što je tu najzanimljivije, iskustvo domaće, Balkanske Tranzicione Paradigme po tom pitanju, pokazuje se kao iskustvo od krucijelnog značaja.
Naravno, po običaju, tu su i argumenti, a oni su sledeći:
ARGUMENT br 1
Dakle, tranziciono iskustvo sa PROTO-SAJBORZIMA na Starom Balkanu ili BALKANSKA PARADIGMA opisana u I delu ogleda (v. Sajborzi nad Balkanom, I deo: Balkanska tranziciona paradigma) – a to je iskustvo je koje prate i ostali delovi sveta u tranziciji, što će reći bar polovina čovečanstva (Rusija, Indija, Jugoistočna Azija, Kina, Afrika, Brazil) - pokazuje se kao krucijelno ne samo u PLANETARNIM, već i u MEĐU-PLANETARNIM razmerama[3]. Tu pre svega mislim na nekoliko supstancijalnih činjenica:
1) MOTIV: Za SAMO-SAJBORGIZACIJU se odlučuju pre svega oni koji žele da anuliraju već postojeći mentalni, moralni, psihički ili fizički HENDIKEP ili socijalnu, statusnu, falusnu i kulturnu uskratu sa kojom su rođeni te na taj način anuliraju inicijalnu prirodnu „nepravdu” čijoj su metafizičkoj studeni izloženi. U očima ovih agenata to je upravo šansa za dostizanje „dostojanstva” i „normalnosti” koja im je „sudbinom” ili nepravdom društva uskraćena. Stoga je i svaki moralni problem po tom pitanju FIKTIVAN.
2) POZADINA: Budući da se danas proto-sajborzi regrutuju iz nižih, niskih ili cak „problematičnih” socijalnih i kulturnih sLOjeVA[4] nema razloga sumnji da će se i u budućnosti sajborzi regrutovati iz istih slojeva. I ponovo, oni ne samo da smatraju i smatraće da imaju sva prava da poprave svoj SOCIJALNI STATUS sa istim motivom kao i kod slučaja pod (1), nego će to biti i najjeftiniji i najdostupniji način postizanja tog cilja. Svi će radije kupiti jeftine mentalne i moždane implante nego se upustiti u promenu svoje primarne okoline ili se podvrći dugotrajnom i skupom pedagoškom i edukativnom treningu.
3) ISHOD: Činjenica da su današnji proto-sajborzi svojom sopstvenom odlukom izloženi upravo daljoj SPECIJALIZACIJI i genetskom OČUVANJU sopstvenog hendikepa dovoljno govori o tome sa koliko će šansi na uspeh budući sajbozi realizovati projekat impliciran tačkom (1) i (2). Ilustrujmo ovo jednim primerom: najveće tržište smartfona je III svet (https://dazeinfo.com). A da li je III svetu to donelo evolutivnu ili bilo kakvu drugu prednost? Imigraciji?
Dakle, što se tiče dalje podele ČoveČanstva ona će se nastaviti istim putem kao i do sada, odn. suprotno strahovanjima DIStopista i nadanjima Utopista[5] (u prošlosti kao i sadašnjosti). Prosto rečeno, gen-etika i epigen-etika kao i uvek odnose pobedu nad pretnjama tehnologije a u budućnosti i pretnjama sajber-plasticiteta ljudskog mozga[6]. Drugim recima SAJBORGIZACIJA GENETSKOG OTPADA samo može još više UČVRSTITI INICIJALNI HROMOZOMSKI HENDIKEP i MINORAN SOCIJALNI STATUS. Jer zahvaljujući svojim pojačanim sposobnostima sajborzi će biti u stanju da obavljaju poslove UPRKOS svom hendikepu, bez skupog i dugotrajnog treninga, pre-natalne eugenetike (PNE), pre-implantne genetske dijagnostike (PGD), dugotrajnog ulaganja i sl. Kratkovidi ljudi, na primer, mogu biti dobri vozaci samo tako sto nose naocare, nije potrebno da menjaju svoju genetiku. Drugim rečima SAJBORZI će biti idealni radnici, robovi i davaoci usluga.
Konačno, u skladu sa gore navedenim, u budućnosti će dominirati tri osnovna tipa sajborga:
1) Teško fizički i psihički HENDIKEPIRANE INDIVIDUE koje će nadoknađivati hendikep/sticati prednost time što će zamenjivati oštećene biološke delove tela mašinskim ili elektronskim (delove mozga, skeleta, unutrašnjih organa i sl.).
2) Pripadnici DEKLASIRANIH SLOJEVA, PROLETARIJATA, PREKARIJATA[7], SUMRAKA IDENTITETA, koji će svoj mizeran ekonomski, socijalni i kulturni status nastojati da poprave "friziranjem" svojih mentalnih, psihičkih i fizičkih kvaliteta i sposobnosti.
3) Visoko SPECIJALIZOVANE INDIVIDUE spremne da budu UPOTREBLJENE tj. PRUŽAJU USLUGE. Neupotrebljive za „normalan” život u društvu ovakve individue će biti izuzetno upotrebljive u specijalnim uslovima rata, istraživanja, proizvodnje, javnih i privatnih usluga, i sl.
Jednom rečju, kao što je demonstrirano, jedina konsekvenca može biti učvrščivanje postojećeg genetskog ili socijalnog HENDIKEPA, tj. OČUVANJE GENETSKOG OTPADA. Primer PROTO-SAJBORGA (I deo) jasno pokazuje da su sva tri navedena tipa sajborga – istini za volju - veoma upotrebljiva kao radnici, davaoci usluga, potrošna roba i robovi, ali da su u genetskom smislu, nažalost – OTPAD. I kao što otpad stremi otpadu danas, tako će i SAJBORZI stremiti SAJBORZIMA sutra!
Ali ne zato što ih drugi smatraju otpadom već zato što OPREDELJENJEM ZA TRANzICIONI ŽIVOTNI STAV – „PRODATI KOŽU STO SKUPLJE” - ONI SAMI SEBE KLASIFIKUJU KAO ROBU SPREMNU ZA INSTANT UPOTREBU i POTROŠNJU! (vidi Sajborzi nad Balkanom, I deo) Odnosno, kao servis za zadovoljenje najraznovrsnijih javnih i privatnih potreba (nešto kao kao robot Đosi iz crtanog filma Familija Đetsonovih).
Dakle, da zaključim, dalja podela ljudske vrste grana se samo u dva smera:
1) GENETSKI OTPAD (sajborzi) koji opstaje, preživljava, usavršava se i SPECIJALIZUJE zahvaljujući tehnologiji sa kojom se sve više poistovećuje i stapa zahvaljujući sajber-plasticitetu ljudskog fenotipa (mozga pre svega) s jedne strane, i
2) KLASIČNE i „staromodne” ljude sa druge strane koji putem epigenetike specijalizuju svoju prednost NESPECIJALIZACIJE.
Tu već dolazimo i do drugog argumenta, koji se mirne duše može nazvati Argumentom iz evolucije:
ARGUMENT br. 2
Elem, dok je Čovek svoju evolutivnu prednost izgradio na biološkoj NE-specijalizovanosti, otvorenosti te sposobnosti i potrebi da uslove okoline prilagođava sebi a sebe da prilagođava samo SREDSTVIMA PRILAGOĐAVANJA okoline koje je sam stvorio[8], VISOKO-SPECIJALIZOVANI AGENTI (Sajborzi, Roboti i Droidi) su agenti stvoreni/samo-stvoreni da optimalno funkcionišu SAMO U JEDNOJ dobro definisanoj sredini te, konsekventno, nemaju nikakav interes da tu sredinu prilagođavaju sopstvenim potrebama.
Dakle, imamo sledeću dihotomiju:
SAJBORZI/ DROIDI/ ROBOTI:
Specijalizovani na sredinu – maksimalna upotrebljivost.
Prilagođavaju sebe a samo posredno i slučajno sredinu.
LJUDI: Nespecijalizovani na sredinu – ograničena upotrebljivost.
Prilagođavaju sredinu a samo posredno sebe prilagođuju sredstvima
prilagođavanja.
Iskustvo Indije, starog Egipta i ostalih kastinskih sistema više nego obilno dokumentuje ovu tezu. Prema svedočenju brojnih antropologa pripadnici različitih kasti (kojih je npr. samo u Indiji bilo više od 2000) mogli su biti pojedinačno prepoznati prema svojim psihičkim, fizičkim pa čak i fiziognomskim karakteristikama (crtama lica, obliku tela, držanju tela, hodu i sl.) što ukazuje ili na to da je regrutacija u određene kaste vršena po etničkom principu (1), ili da su vremenom, ukrštanjem u genetski zatvorenoj grupi, kaste rezultirale ne samo radnom specijalizacijom već i specijalizacijom fenotipskih karakteristika (2). Oba slučaja ilustruju posledice specijalizacije i genetske zatvorenosti. Štaviše, danas kada kaste zvanično ukinute nema znakova da kastinska psiho-fizička specijalizacija nestaje jer je reverzibilni proces nemoguć drugacije osim putem genetskog otvaranja.
KOMENTAR:
Upravo iz razloga te svoje VISOKE SPECIJALIZOVANOSTI u mnogim domenima sajborzi, droidi i roboti će biti poželjniji nego pravi ljudi. Uzmimo npr. sajborge specijalizovane za davanje seksualnih usluga: njihova specijalizacija će biti tako ispolirana da im nikakva psiho-fizička, etnička, moralna, estetska, socijalna, dogmatska, prigradska, građanska i malograđanska kontaminacija neće stati na put usluzi, a što je obično izraženo kod njihovih posve ljudskih konkurenata. Slično stoji i sa ostalim uslugama. Drugim rečima, za razliku od ljudi čija je upotrebljivost limitirana – pre svega nespecijalizovanošču te NE PRISTAJANJEM na specijalizaciju (Ray Kurzweil, 2017) i potrebom ljudi da menjaju svoju sredinu - SAJBORZI, DROIDI i ROBOTI se mogu smatrati SAVRŠENIM ROBOVIMA BUDUĆNOSTI.
Propagatori nauke i pisci popularne naučne literature širom sveta obično su veoma optimistični u pogledu brzine naučnog i civilizacijskog napretka, ali su – sa malim izuzecima - i proporcionalno isto toliko pesimistični u pogledu konsekvenci tog napretka[9]. Iz gore navedenog, međutim, nema razloga sumnjama da fenomeni kao što su tehnološki enhansment, sajber-plastika mozga, prilagodljivost ljudskog fenotipa na prilagođavanje elektronskim, mehaničkim i nebiološkim implantatima ne samo da neće bitnije promeniti strukturu ljudskog društva i civilizacije uopšte već da GUBI TRKU u nadmetanju sa SuperiornoŠČu GENOMSKe MEDICINe, GENETSKOG ENHANCEMENTA i MAKE-UPa (Mark Hughes, 2015; Richard Gibbs, 2007; Endy Ridgway, 2012), te PRE-POROđAJNE EU-GENETIKE, POST-POROĐAJNOG ABORTUSA, EPI-GENETIKE, META-plastike i SUPER-plastike[10] ljudskog kognitivnog sistema (John Dupre, 2008, 2010). Jer sve dok artificijelna inteligencija (AI) ne dostigne tačku SINGULARNOSTI[11] – što se sigurno neće dogoditi u dogledno vreme[12] - postoje samo dve činjenice sa kojima se mora računati:
1) NESPECIJALIZOVANOST i GENETSKA OTVORENOST: sredina, trening, roditeljstvo, obrazovanje, kulturni sadržaji, produženo i bezbrižno detinjstvo, neotenija, okrenutost ka promenama sredine te dostupnosti dobre i skupe edukacije biče ono što pruža materijal naslediv putem epigenetike. Dakle, evolucija, ali ne darvinistička, reprogramiranje gena izlaganjem kulturnim, materjalnim i uticalima OKOLINE, aktivno i svesno menjanje OKOLINE koja će uticati na nasledivost putem epigenetike.
2) GENETSKI ODBIR NEDARVINISTIČKOG TIPA: Pored genetskog enhnsmenta i make-upa nagoveštenog gore pomenutim genom-tehnikama sintetičke-biologije treba očekivati i odgovarajuću ideološku akciju od strane GENETSKE BIO-ETIKE[13]: I kao što je u staro vreme prvo aristokratsko pravilo glasilo "nikada mješanje sa pučanstvom" (Ivo Vojnović, 1907), a danas Nulti zakon robotike glasi "robot nikada ne sme da ugrozi čovečanstvo ili svojom pasivnošču da dozvoli da čovečanstvo bide ugroženo" (Artur Asimov, 1985), na isti način Prvo pravilo BIO-ETIKE HUMANIZMA budućnosti mora da bude svima jasno i prosto:
GENETSKO MEŠANJE SA SAJBORZIMA, ROBOTIMA i DROIDIMA
- NIKADA!
[1] Iako iz mnogo razloga primamljiva Strajnićeva eklektičko-marksistička vizija utopijske budućnosti ostaje, nažalost, nekoherentna. Naime, nedostaje joj velika premisa ili dokazana teza da je UMETNOST izvršila onaj odlučujući uticaj u transformaciji majmuna u Čoveka, a ne RAD kao što je to tvrdio klasik marksizma F. Engels (Anteil der Arbeit an der Menschwerdung des Affen, 1876).
[3] Pretpostavka je da će SAJBORZI, REPLIKANTI, DROIDI i KLONOVI, uz ROBOTE biti prvi pravi kosmički kolonisti sa planete Zemlje.
[4] Ovde pre svega mislim na kulturni i društveni kapital kako ga je definisao Pjer Burdje (P. Burdieu, 1986), kao i na mentalnu i psihološku strukturu kao posledicu prilagođavanja sredstvima prilagođavanja tj. na kulturu i civilizaciju kao sredstva promenu neposredne sredine (v. Kritička teorija opstanka), a manje na ekonomski kapital u klasičnom marksističkom smislu.
[5] Uopšte, ko god želi da se bavi predviđanjem budućnosti trebalo bi da pročita prvo Homera pa da shvati da se i pored ogromnog tehnološkog napretka, od njegovog doba do danas suštinski malo šta promenilo.
[6] Sajber-plasticitet mozga je sposobnost ljudskog mozga da integriše elektronski implantat i prihvati ga kao sopstveni organski deo.
[7] Nastao kao posledica globalizacije prekarijat je sloj radnika zaposlen na određeno vreme, na crno, često su to imigranti (iz Azije posebno) spremni da rade za 10ti deo plate evropskog ili japanskog radnika, ali tu su i mladi (bez obzira na obrazovanje) zaposleni kao ”pomoćni” radnici u uslužnim delatnostima velikih lanaca restorana brze hrane, samoposluga, hotela i dr., uglavnom bez socijalne zaštite, s nepostojećim pravima, i sl. (P. Burdieu, 1997; G. Standing, 2011; A. Mattoni i S. Naro 2008; idr.)
[8] Bolk, M. Scheller, i dr. v. Kritička teorija opstanka (Teze i paradoksi).
[9] Proizvodnja prve sintetičke ćelije nazvane Synthia, u okviru Human Genom Project-a Kreiga Ventera (Craig Venter) 2010., izazvala je buru oduševljenja i izjave da će potpuno artificijelni organizam biti moguće sintetizovati do 2050 a uskoro i čovek. Uzme li se u obzir da u slučaju Synthia reč samo o transplantaciji genoma ćelije bakterija, kao i kompleksnost čovekovog organizma sintetizovanje čoveka teško da se može očekiveti pre 2500.
[10] Meta-plasticitet mozga ukazuje na povratnu sprega između neurologije možga i kulturnih i materjalnih zahteva sredine: ”Deo razloga zašto je Homo postao Sapiens leži u njegovoj jedinstvenoj sposobnosti da menja, modifikuje i prilagođava ono što je za ostale vrste ostalo fiksirano” (Lambros Malafouris, 2017).
Super-plasticitet mozga je sposobnost ljudskgog kognitivnog aparata da se putem kulture i tehnologije "uključi" u svest i iskustvo bezbrojnih drugih ljudi (Merlin Donald, 2017).
[11] Tehnološka singularnost (Fon Neuman, 1953; Vernon Vinge, 1993) je hipotetička tačka u razvoju artificijelne inteligencije (AI) u kojoj tzv. Generalna AI, koja dostiže i nadmašuje ljudsku inteligenciju, počinje da usavršava samu sebe sa nepredvidljivim i potencijalno katastrofalnim konsekvencama po ljudski rod (Nick Bostrom, 2002, 2014; David Chalmers, 2010).
[12] Tek kada "teški problem" dualizma, naime body-mind dualizam (David Chalmers, 2010), bude prevaziđen tj. kada nauka bude u stanju da objasni i opiše način na koji ljudska svest i misao nastaje iz bio-električnih struja i veza u neuronima ljudskog mozga neće se steći uzlovi za konstruisanje generalne AI (Daniel Dennett, 2017). Danas, međutim, rešenje "teškog problema" dualizma nije niti na pomolu uprkos naivnim nadama inače promućurnog Reja Kurzvajla da pojavu AI Singularnosti treba očekivati 2045 (Ray Kurzweil, 2015).
[13] Mada je termin bio-etike uveden tek u XX veku (Fritz Jahr 1926, Belmont Report, 1979; V.P.Potter 1970) njen pravi teoretski tvorac, kao uostalom i eugenetike, bio je Platon (Država; 458c6-460b5).
Apsurdnost tvrdnje da je rad odlučujuće uticao na pretvaranje majmuna u čoveka vrlo je lako dokaziva. Dovoljno je sa (jedva) pozitivnom ocenom položiti gimnazijski kurs opšte fizike. Evo tog jednostavnog dokaza:
ОдговориИзбришиPoznato je da je u fizici rad jednak proizvodu sile i pređenog puta pa, sledstveno tome, rad može biti i zamah čekića u ljudskoj ruci ka kamenu na primer ali isto tako i trk geparda za antilopom ili kotrljanje kamena koga je čekić iz prethodnog primera odvalio od stene. Koliko je meni poznato ni gepard a još manje kamen do dana današnjeg nisu postali ljudi a obavljaju i te kakav rad!
Nameće se zaključak da ogoljeni rad nikako nije mogao dovesti do krucijalnog civilizacijskog pomaka kakav je pretvaranje majmuna u čoveka.
Da li je do tog pomaka doveo osvešćeni rad - to je onaj koji nije ni slučajan ni instinktivan već kao svoj rezultat ima proizvod koji služi određenoj svrsi (u marksističkoj teoriji takav rad se zove proizvodnja). Iako je sporno pitanje da li životinje imaju svest (i šta je svest uopšte) mišljenja sam da je imaju, tačnije, imaju neurološku podlogu neophodnu za postojanje svesti (imaju centralni nervni sistem). Dakle, teško je reći koliko je dabar svestan a koliko instinktivan kada pravi branu, ili pčela košnicu, ptice gnezda, mravi mravinjak...Svi ti složeni proizvodi (brana, košnica, gnezdo, mravinjak) nisu od njihovih tvoraca napravili ljude. Dakle, ni osvešćeni rad (možda bi pravilnije bilo reći „korisni rad“) nije dovoljan da bi se od majmuna (niti od bilo koje druge životinjske vrste) stvorio čovek.
Šta je to što čoveka izdvaja od drugih živih bića na planeti Zemlji? Šta ga izdvaja od najbližih srodnika majmuna? Koji je to trenutak kada je neki primat pre nedefinisanog broja godina mogao za sebe da kaže: ja sam drugačiji od životinja koje me okružuju! To je trenutak kada je svojim delovanjem ili proizvodom svoga delovanja izazvao stimulaciju sopstvenih čula i/ili uma i duha. Kada je stao, pogledao predmet koji je napravio ili sliku koju je nacrtao, ili pesmu koju je otpevao i rekao: ovo je baš lepo, baš mi se sviđa. Onda je taj svoj stimulativni doživljaj koji izaziva prijatnost hteo da podeli sa svojim saplemenicima pa im je tu svoju kreaciju pokazao, uz njihovu istovetnu reakciju. Od tada, ništa više nije bilo isto! Uložiti trud da se napravi nešto čija je jedina svrha postojanja da ti se svidi (da ti bude prijatno) na prvi pogled deluje sasvim bespotrebno – gubljenje vremena i energije koji su se mogli upotrebiti za korisnije stvari, recimo za lov ili sakupljanje plodova. Ali, taj trenutak blaženstva u momentu suočavanja sa lepotom (maštom, veštinom) je poput kakve droge – želimo da se iznova i iznova ponavlja. To nije lako – svako novo umetničko delo zahteva novo osmišljavanje, preciznije pokrete, lepše boje, veštije izvođenje, jer ono što je već viđeno nedovoljno stimuliše čula i um. Jednom rečju, kreativnost se mora iznova i iznova dokazivati stvaranjem uvek novih i originalnih dela pri čemu se, logično, i zanatski deo umetničkog ostvarenja usavršava. Tokom tog procesa usavršava se, u svakom pogledu, i onaj koji taj proces vodi - čovek. To je ta odskočna daska.
Kao što sam već napomenuo meni se ova teza o ulozi umetnosti u nastanku Čoveka – teza dostojna Marine Abramović lično – veoma dopada i sada sam se našao u ulozi „đavoljeg advokata“ tj. da kritikujem ono što bih želeo da branim. U tom smislu sve moje primedbe su usmerene ne u cilju diskvalifikacije već u cilju poboljšana teze kroz dijalog. Primedbe ću zbog preglednosti podeliti u dve grupe: A) SADRŽINSKE (lakše) i B) FORMALNE (teže). U ovom delu odgovora ću se – zbog ograničeniosti prostora - baviti samo ovom prvom grupom. Tu imam 4 pod-primedbe.
Избриши1. Da krenem od fizike koja je prva pomenuta. Nasuprot fizikalizmu (nekada se to zvao naturalizam) koji objašnjava svet u terminima kvantifikacije, gradacije i kompleksnosti minimalnog broja fizičkih parametara, stoje oni koji veruju da se svet mora objasniti kvalitativnim razlikama. Među njima je i dijalektički materjalizam – kako si primetio – koji rad definiše kao emergentni fenomen karakterističan samo za čoveka. Engels je samo jedan u nizu onih koji su suštinu Čoveka tražili u nekoj emergentnoj kvalitativnoj novini: Homo politcus (Aristotel), Homo faber (Marx; Scheller), Homo mendax (F.Vallejo, Aceton), Animal symbolicum (E.Cassirer) Homo ludens (F.Schiller), itd. Svi su oni verovali da je taj kvalitet (politički život/rad/laž/smeh/simboli/igra) ono što odvaja Ljude od svih ostalih. Među njima je i teza da je UMETNOST ta diferentia specifica koja odvaja čoveka od svega ostalog u univerzumu (Homo Aesteticus, E.Dissanayake, S.Strajnic). Ali da bi teza radila mora se dokazati da umetnost zaista i jeste ta ONTOLOŠKA NOVOST koja nikada pre toga nije viđena ni u kom obliku. Npr. fizički kvalitet vode (H2O) ne može se ni na koji način svesti na fizičke kvalitete H i O: on je emergentan. Dakle trebalo bi dokazati da je i umetnost emergentan fenomen koji se zaista ne može naslutiti iz predhonih oblika života sve do nastanka Čoveka? Ja lično mislim da je u pitanju estetike samo razlika u stepenu i kompleksnosti već postojećih funkcija i fenomena (ekspresije, slobode, komunikacije, zdovoljstva, kreacije). A evo i zašto (2, 3 i 4).
2. Dakle treba nam dobro objašnjenje zašto cvrkut ptica, baletska koreografija pred parenje, pravljenje
impresivnih gnezda, igre zbog zabave, i mnoge druge manifestacije estetskog ponašanja kod životinja imaju: (a) bitno različitu FUNKCIJU od one koju umetnost ima kod čoveka i (b) izazivaju kvalitativno različite senzacije u njihovom mozgu od onih koje umetnost izaziva kod čoveka. Recimo da umetnost grubo definišemo kao ekstremno FENOMENALNI način izražavanja samo-ekspresije, komunikacije, slobode, veštine i sl. Ali fenomenologija se ne može poreći ni životinjama, naprotiv to je ono što sno mi kao ljudi pre svega NASLEDILI od životinja!.
3. U tekstu se kaže, cit. „stimulaciju sopstvenih čula i/ili uma i duha. (...) trenutak blaženstva u momentu
suočavanja sa lepotom (maštom, veštinom) je poput kakve droge – želimo da se iznova i iznova ponavlja”(S.S.). Pitanje je zašto je nešto našem čulima/duhu harmonično/ lepo/blaženo ili neharmonično? Da bi to mozak kao takvo registrovao mora da bude stimulisan fiziološkim procesima (dopaminom, recimo), a da bi taj proces bio pokrenut receptivni nadražaj mora zadovoljiti neku VITALNU FUNKCIJU. Jer po univerzalnom principu prirodnog delovanja, sve mora da ima dovoljan uzrok. Ali teza je da je umetnost „nešto čija je jedina svrha postojanja da ti se svidi (da ti bude prijatno) na prvi pogled deluje sasvim bespotrebno” (S.S.). Ali ako estetski fenomen nema nikakvu "stvarnu" funkciju nebi postojala ni veza između percepcije i oslobađanja dopamina u mozgu. Ali ta veza postoji (i verovatno se stvarala hiljadama godina), dakle, estetski fenomen IMA neku funkciju a verovatno i evolutivnu svrhu. U citatu se kaže „deluje bespotrebno” ali ustvari NIJE. Zasto? (Zastupnica slične teze E.Dissanayake, ne negira da umetnost ima funkciju)
(nastavak u sledecem komentaru)
4. Dakle, estetski fenomeni pa tako i umetnost imaju svoju evolutivnu funkciju. Ta funkcija je najverovatnije
ОдговориИзбришиi pre svega socijalna a tek potom slobodna ekspresija „viška“ života: udovoljiti bogovima, impresionirati ženku, zadobiti status, preneti poruku – i sve to isključivo estetskim (nekognitivnim) sredstvima! Malo ko i danas pravi umetnost u samoći i samo za sebe: svrha umetnosti je POKAZIVANJE a ne skrivanje, DRUGI a ne ja sam! Nesvrhovita l’art pour l’artistička idealizacija umetnosti u kojoj umetnik uživa u samoći kao što uživa u porno-filmovima nije umetnost koju mi danas poznajemo. Konačno ako se može uputiti primedba da životinje participiraju u estetskim fenomenima instinktivno tj. na nivou vrste, ne vidim veliku razliku kod čoveka kod koga je ta participacija samo individualnija, razvijenija i personalizovanija.
Toliko o „lakšim“ primedbama.
Hajde onda da poboljšamo tezu!
Избриши(1) Aceton kaže: „Nasuprot fizikalizmu (nekada se to zvao naturalizam) koji objašnjava svet u terminima kvantifikacije, gradacije i kompleksnosti minimalnog broja fizičkih parametara, stoje oni koji veruju da se svet mora objasniti kvalitativnim razlikama.“
Svet se može objasniti kako god nam volja, ali rad je uvek rad, i nije vezan isključivo za ljude. Naprotiv, sva živa bića rade. Ovo „rade“ u prethodnoj rečenici je namerno bez navodnika!
(2) Aceton kaže: „Dakle treba nam dobro objašnjenje zašto cvrkut ptica, baletska koreografija pred parenje, pravljenje impresivnih gnezda, igre zbog zabave, i mnoge druge manifestacije estetskog ponašanja kod životinja imaju: (a) bitno različitu FUNKCIJU od one koju umetnost ima kod čoveka i (b) izazivaju kvalitativno različite senzacije u njihovom mozgu od onih koje umetnost izaziva kod čoveka.“
Odgovor na pitanje pod (a) je jednostavan – zato što sve to navedeno i umetnost nisu isto. Svi ti nabrojani primeri spadaju u instinktivna, što će reći ne-namerna ponašanja, dok je umetnost sasvim nešto drugo. Poslužićemo se hrvatskim jezikom – koren reči „umjetnost“ je prilog za način „umjetno“ u prevodu „veštačko“. Dakle, umetnost nije instinktivna radnja determinisana prirodom jedinke koja ju izvodi, niti nešto što postoji samo po sebi, kao prirodna pojava (zalazak sunca, odsjaj svetlosti nad vodom i slični „lepi“ prizori). Umetnost kreira čovek, i samo čovek, primarno iz egoističkih razloga samopotvrđivanja, isticanja i (biću slobodan da kažem) približavanja Bogu što za posledicu ima pojavu sasvim suprotnu od onoga što je navedeno u Acetonovoj tački (b). Svi ti primeri instinktivnog ponašanja i uživanje u umetnosti izazivaju kvalitativno slične senzacije u mozgovima. Umetnost je i nastala da ne bi morali da čekamo cvrkut ptica ili ljubavni ples tetreba da bismo stimulisali mozak da stimuliše žlezde sa unutrašnjim lučenjem da izluče dopamin, serotonin, testosteron ili estrogen koji između ostalog regulišu ljudska raspoloženja i ponašanja.
(3) Aceton kaže: „…Ali ako estetski fenomen nema nikakvu "stvarnu" funkciju ne bi postojala ni veza između percepcije i oslobađanja dopamina u mozgu. Ali ta veza postoji (i verovatno se stvarala hiljadama godina), dakle, estetski fenomen IMA neku funkciju a verovatno i evolutivnu svrhu.“
Ja to ne negiram. Umetnost, onako kako je ja shvatam ima funkciju (tačnije, funkcije!). Njena funkcija iz domena biologije se ogleda u tome da stimuliše lučenje hormona van prirodnih ciklusa – ne moramo da čekamo sezonu parenja da bi estrogen/testosteron počeo da se luči. Dovoljno je da pustimo neku pesmu Al Greena! Ne znam koliko je istražena ta funkcija umetnosti kao surogat regulatora lučenja hormona u organizmu, možda E.Dyssanayake zna nešto više o tome? Društvena funkcija umetnosti je takođe očita, ali ostavimo tu priču za neku drugu priliku.
ОдговориИзбришиNastavak prethodnog komentara: (4) Na ovu tačku nemam većih primedbi, osim jednog razjašnjenja – ni kod čoveka se instinktivno ne može (i ne sme) isključiti iz stvaralačkog procesa, ali početku tog procesa, za razliku od životinja, prethodi svesna ODLUKA da se stvori umetničko delo. To je, opet, vezano za nastanak APSTRAKTNOG MIŠLJENJA kod primata. Jer stvaranje umetničkog dela je fizičko-mentalni proces koji je posledica apstraktnog mišljenja. Pitanje da li se kod primata prvo pojavila umetnost ili apstraktno mišljenje je slično onome šta je starije, kokoška ili jaje. Slično, ali ne i istovetno. Jer, verovatnije jer da je otisak ruke našeg davnog pretka na zidu pećine Pech Merle u Francuskoj, nastao pre 35.000 godina, koji se smatra jednim od najstarijih do sada otkrivenih slikarskih umetničkih dela, nastao slučajno, ali je efekat koji je imao na posmatrače bio stimulativan. Horda je, protokom milenijuma, postala skup individua i to mislećih individua, tako se taj jedan otisak šake iz Peche Merlea pretvorio u stotinu otisaka šaka u pećini Perito Moreno u Argentini, pre 14.000 godina. Svaka jedinka je, imajući svest o sebi samoj, želela da ostavi trag svog postojanja. Talentovaniji i kreativniji su crtali ljude, životinje i ornamente, vajali figurine, verovatno pevali, proizvodili zvuke to jest stvarali muziku. Postajali predmet uvažavanja/obožavanja u svojoj sredini, i ne manje bitno, medijatori lučenja gore pomenutih hormona. Naravno, nisu svi ljudi, ni tada ni danas, umetnici. Mali broj ljudi je dovoljno kreativan da bi se tako mogao nazvati, ali jesu svi, na ovaj ili onaj način, uživaoci umetnosti.
Dakle, moja neobjavljena i još uvek fragmentarna TEORIJA ODSKOČNE DASKE govori da je pojava apstraktnog mišljenja kod naših čovekolikih predaka bila okidač koji je omogućio da dođe do pojave UMETNOSTI. Teza je, naravno, otvorena za diskusiju…
Samo da podsetim, tekuća diskusija se vodi oko eklektičke teze S.Strajnića o ulozi umetnosti u nastanku Čoveka (ili kako je autor naziva TEORIJA ODSKOČNE DASKE)a koja je predložena u http://stereoart.me/2014-11-05-03-46-17/rubrike/blog/item/938-dnevnik-muzickog-eklektika-22)
ОдговориИзбришиMoram priznati da su prethodna razjašnjenja bila su od koristi, posebno tačke 2 i 3 koje nagoveštavaju jednu implicitnu definiciju umetnosti. Naime, ako sam dobro razumeo, umetnost je bazirana na dobro utemeljenim fiziološkim funkcijama stimulacije centralnog nervnog sistema (posebno mozga) koja je slična kao i kod životinja ali za razliku od životinja kod kojih se ta stimulacija odvija spontano i „prirodno“ kod čoveka je ona provocirana na veštački (umjetan) način (razjašnjene br 2). Ova stimulacija može biti usmerena prema sebi - lični aspekat, i prema drugima - socijalni aspekat (razjašnjene br 3).
Taj deo mi se čini jasnim i prihvatljivim. Ono u čemu još uvek nedostaje potpuna jasnoća su Strajniceva razjašnjenja 1 i 4:
Tačka 1: Ako je umetnost bazirana na (a) fiziološkim funkcijama koje su se milionima godina razvijale u zivotinjskom svetu a te funkcije (b) izazivaju fenomenalno slične efekte u njihovim nervnim sistemima, pri čemu je razlika je samo u NAČINU njihovog izazivanja (koji je kod čoveka UMJETNI, a kod životinja prirodni), ostaje nejasno kako je veštačko izazivanje DIREKTNO povezano sa nastankom Čoveka? Odgovora na to pitanje nema. Taj jaz je premošten korelacijom UMETNOSTI i APSTRAKTNOG mišljenja, jer (da upotrebim Strajnićevu metaforu) gde ima kokoške ima i jaja i obrnuto, i ne može se znati šta je pre nastalo. Ali ČAK i da postoji korelacija ona je daleko od uzročno-posledične veze. Štaviše kasnije se implicira da je APSTRAKTNO MIŠLJENJE ustvari kreator tog UMJETNOG u čitavom procesu, čime se uvodi novi elemant koji je VEĆ SAM DOVOLJAN da definiše pojavu čoveka? Šta će nam onda umetnost?
Tačka 4: Dok predhodna tačka zahteva razjašnjenje ova zahteva argument. Strajnić tvrdi da su stvaralački proces i umetnost vezana, citiram “za nastanak apstraktnog mišljenja (podvukao Aceton) kod primata. Jer stvaranje umetničkog dela je fizičko-mentalni proces koji je posledica apstraktnog mišljenja.....“. Dakle evo odgovora na gornje pitanje: umetnost je posledica apstraktnog mišljenja a nije apstraktno mišljenje posledica umetnosti. Znači apstraktno mišljenje je ta differencia specifica čoveka a ne umetnost. Na stranu što ovaj stav podriva čitavu osnovnu tezu, naime da je umetnost ta differenta spacifica čovekalično, ne mogu odlučnije biti protiv toga da je umetnost na bilo koji način neraskidivo povezana sa apstraktnim mišljenjem. Argumenti su sledeći:
a) Neke vrste umetnosti uopšte nisu povezane ni sa ODLUKOM ni sa APSTRAKTNIM mišljenjem. Plesovi, npr. Flamenko, Fado, Tango, itd., su prosto načini izražavanja viška energije, radosti života, zavođenja, i sl., i u njima ima isto toliko kognicije ili odluke koliko i u spontanoj dečijoj igri ili u seksualnom nagonu. Primera SPONTANOSTI umetničkog izražavanja ima i u drugim vidovima umetnosti. Npr., ljudi vole da pevaju dok se tuširaju. Pretpostavimo da i Pavaroti isto tako spontano otpeva neku ariju dok se tušira. A Kit Džeret isto tako spontano odsvira sjajnu improvizaciju u časovima relaksacije, prosto da bi se opustio, izbacio sve misli iz glave (!). Ili u slučaju dece koja – bez koncepta Džeksona Poloka i Julijana Šnabla – pristupaju slikarstvu kao potpuni akcioni slikari. Zar je mogućnost da oni naprave umetničko delo a priori isključena njihovom spontanošću? Na kraju šta je sa svim onim umetnicima narušenog mentalnog zdravlja, ogreničenih kognitivnih kapaciteta i bez sposobnosti voljne samo kontrole. Pa sa svima svi onima koji su stvarali pod uticajem alkohola i droga. Nije li još Platon tvrdio da se umetnost bavi iluzijama iluzije stvorenim u „pijanstvu duha“ a ne bavi se istinom za koju je potrebna kognicija i razum?
ODGOVOR NA ODGOVOR
ИзбришиTačka 1. Aceton kaže: „Ako je umetnost bazirana na (a) fiziološkim funkcijama koje su se milionima godina razvijale u životinjskom svetu a te funkcije (b) izazivaju fenomenalno slične efekte u njihovim nervnim sistemima, pri čemu je razlika je samo u NAČINU njihovog izazivanja (koji je kod čoveka UMJETNI, a kod životinja prirodni), ostaje nejasno kako je veštačko izazivanje DIREKTNO povezano sa nastankom Čoveka?“
Acetonovu tvrdnju treba dopuniti samo jednim slovom „i“ pa će sve doći na svoje mesto. Naime, svi ti efekti koji su kod životinja prirodni, kod čoveka su I prirodni I umjetni (veštački izazvani). Dakle, kod čoveka, kao bića sa razvijenim apstraktnim mišljenjem, pored prirodnih, nagonskih reakcija koje i dalje postoje, razvila se sposobnost da veštački izazove reakcije istovetne nagonskim, stimulišući centre za lučenje hormona umetničkim delima, produktima svoga fizičko-mentalnog pregnuća.
Tačka 4. Aceton kaže: „Dakle evo odgovora na gornje pitanje: umetnost je posledica apstraktnog mišljenja a nije apstraktno mišljenje posledica umetnosti. Znači apstraktno mišljenje je ta differencia specifica čoveka a ne umetnost.“
Tu bi trebalo razjasniti da li su uopšte umetnost i apstraktno mišljenje pojmovi koji su bezuslovno povezani i koji je njihov odnos. Ima li umetnosti bez apstraktnog mišljenja i obrnuto – ima li apstraktnog mišljenja bez umetnosti? Koji je od ta dva pojma nadređen a koji podređen? Pre toga bi trebalo definisati i jedan i drugi pojam.
Mišljenja sam da je prvo umetničko delo nastalo slučajno, pa kad je kreator video kakav efekat ima na publiku, ODLUČIO JE da to ponovi. Opet dolazimo do pitanja spontanosti i odluke.
Primer sa Keith Jarrettom po mom mišljenju nije najbolji – on improvizuje pred 1.400 gledalaca u dvorani opere u Kelnu – teško je tu govoriti o spontanosti! Da budem precizan – izvođene improvizacije su bile spontane, ali je sam taj umetnički čin posledica umetnikove ODLUKE da se te improvizacije izvedu. Kao što su detetu dati papir po kome će žvrljati i bojice kojima će to raditi što će kao posledicu eventualno dati umetničko delo (mada sumnjam da će se to često događati).
Acetonu će biti blizak primer iz pozorišta – nije li Luigi Pirandello još davno rekao „Večeras improvizujemo!“. Improvizacija se, kao što vidimo, ne događa spontano, već u kontrolisanim okolnostima.
Isto tako, jasno je da nije svaki ples umetnost (za svoj sam apsolutno siguran da nije). Da bi valcer ili tango bili umetnost potrebna je pre svega muzika (komponovana, ne spontana muzika!), koreografija, kostimi, vežbanje do besvesti… dakle, potrebna je visoka stilizacija. Kad je reč o pijanim, drogiranim i s uma sišavšim umetnicima, i oni, da bi u izmenjenom stanju svesti mogli da stvaraju, moraju imati u sebi duboko usađenu svest da su umetnici. Dokaz za tu tvrdnju je činjenica da se mnogo veći broj pijanih, drogiranih i s uma sišavših u takvom stanju uopšte ne bavi umetnošću, već rade uobičajene pizdarije.
No, nešto smo zaključili – da umetnost deluje na biološkom (uživanje u umetnosti utiče na hormonski status čoveka) i socijalnom nivou (odnos pojedinca i grupe, razvijanje kritičke misli između ostalog). Otvara se još tema za dalju raspravu.
Nastavak komentara:
ОдговориИзбришиb) Teorija F. Šilera i J. Heizinga o Homo ludens-u (Čoveku koji se igra) zagovara tezu da se čovekova kultura i društvo od životinjskog razlikuje upravo po nužnom elementu igre – odakle, po istoj teoriji, i sama umetnost (kao i jezik, mitologija, sport, itd) vuče svoje korene. Ova teorija direktno se suprotstavlja konceptu o KOGNITIVNOJ i VOLJOM KONTROLISANE umetnosti.
Dakle, u smislu a) i b) gornja Strajnićeva teza zahteva dodatne argumente i to sa neizvesnim ishodom.
Na kraju, evo i jedne sugestije: Po mom mišljenju, plodonosnije bi bilo krenuti upravo obrnutim putem (ustvari putem izvorne Strajnićeve teze), tj. dokazivati da je sposobnost manipulacije fiziološkim nagonima putem transcediranja onog „ovde i sada“ ustvari upravo ONA sposobnost uz pomoć koje se razvila i umetnost i aprstraktno mišljenje. Tj. da umetnost i apstraktno mišljenje nisu uzročno-posledično povezani (kao kokoška i jaje) već da imaju isti ZAJEDNIČKI koren. Taj koren bi najverovatnije trebalo tražiti u UOBRAZILJI, kojoj su bliske fantazija i mašta (mislim da je to put kojim je krenuo Kant u svojoj estetici) i ma koliko da je teško dokazati tvrdnju da životinje nemaju maštu, uobrazilju i fantaziju, isto toliko bi je bilo teško i opovrgnuti.
A evo i mog zakasnelog odgovora. Pre svega moram se sloziti za time da diskusija do sada daje rezultate. A jedan od njih - tako mi Pirandela kojim me Strajnić zaklinje – je i taj da mi je sada jasno da Strajnić ne haje mnogo za spontanitet u umetnosti već da u umetnosti vidi pre svega veštinu (ono što su stari Grci zvali "techne") i da se spontanitet bez "techne" svodi na „uobičajene pizdarije” (cit.) kakve se mogu naći u zivotinjskom i ljudskom svetu. I to je, moram priznati, fer argument na kome su insistirali, kazem i stari Grci. U pocetku slucajna, vestina se razvija posvećenošću (commitement) i odlukom a ne nagonom za igrom i spontanošću. I to je ok.
ОдговориИзбришиElem, da kratko rezimiram dosadašnju diskusiju: nasuprot Engelsovoj eksternalističkoj tezi da je „proizvodni rad” izvrsio odlučujuću ulogu u razvoju čoveka ovde imamo jednu internalističku tezu da je manipulacija predstavama i fiziologijom (kako u sebi tako i u drugima) putem estetske vestinu (umetnosti) izvrsila tu odlucujuću ulogu. Budući da je „rad” (u fizikalnom, i jedninom relevantnom smislu) karakteristika i životinja a manipulacija predstavama (pogotovu predstavama o sebi) putem vestine nije, zaključak je da je umetnost mnogo pre differentia specifica coveka nego rad.
To je ok.
Ali na samom početku mog prvog prigovora pomenuo sam da imam dve vrste primedbi: sadržinske i formalne, za koje sam tada rekao da su problematicnije. Ali pošto su ove sadržninske u grubim crtama definisane možda formalne primedbe i neće biti tako nepremostive. Kada kažem formalne mislim pre svega na zahteve OPŠTOSTI i NUŽNOSTI koje jedna genaralna teza mora da ispuni. Uzmimo npr. Engelsovu tezu: (1) svi oni koji rade* (rad u Engel. smislu rada) su ljudi i ni jedan koji ne radi* nije čovek; 2) Svi oni koji rade* nužno su ljudi jer je to diffrentia specifica vrste Homo sapiens. Ili govor: svi ljudi govore a onaj koji nema tu sposobnost, po def. nije Čovek (slučaj Kaspara Hauzera npr.). Slično se i sa ostalim definicijama čoveka: animal rationale, zoon politikon, homo ludens, i sl. E sad: da li teza o iumetnosti može da zadovolji ta dva kriterijuma, i koji je domen tvrednje da je umetnost stvorila Čoveka kao vrstu? Individualnost odluke o posvećenosti umetnosti (nasuprot radu* na koji je čovek kao vrsta primoran) je naizgled u konfliktu sa ovim zahtevom. Postoje i grupne odluke (koncenzus) ali one su samo skup individualnih odluka, jer odluka je individualna kategorija. Kako dati smisao tvrdnji da se ljudi bave umetnošću na nivou vrste. Jer nama ovde treba differencia specifica vrste a ne pojedinca.
Solucija koju Strajniceva teza implicitno podrazumava je klasična: karakteristika Homo sapiensa o kojoj je reč nije aktuelizovana već je dispozitivna. Fino. Ali onda imamo sledeći problem: za dispoziciju važi da ukoliko nije ometena, osujećena i sl., ona nužno mora da se ostvari. Npr. ukoliko udarimo čašu ona nužno mora da pukne jer je lomljivost suštinska karakteristika stakla pa makar se čaša nikada i ne razbila. Dakle ako se ukloni osnovni ometač ove dispozicije a to je po pretpostavci teze rad*, čovek će NUŽNO aktualizovati svoje dispozitivne karakteristike da postane umetnik. I to se – po zahtevu opštosti - mora dogoditi sa SVIMA, bez izuzetka.
NASTAVAK PRETHODNOG KOMENTARA
ОдговориИзбришиNažalost, stvarnost nam najčešće dokazuje suprotno: ukoliko ne mora da radi čovek se prepušta mnogo trivijalnijim svakodnevnim aktivnostima: hedonisanju, lovu i ribiolovu, sportu (beskrajnom trčanju npr.), raznoraznim hobijima, video-igricama, ili prosto lenjstvovanju i dokoličarenju, uličarenju i ćoškarenju. Pri tome možda u najmanjoj meri pokušava da razvije neku umetničku veštinu (techne o kojoj je bilo reči) bez koje se svaka spontanost svodi na „uobičajene pizdarije” (cit.). Neka kao jedan primer posluže robovlasnička društva u kojima umetnost nije cvetala među bogatim patricijima koji su se najčesče bavili ratom i politikom a kasnije se prepuštali poroku i dekadenciji. A umetnost su koristili kao simbole prestiza koji takođe provociraju fiziologiju čak i u većoj meri nego umetnost.
Konačno, da završim ovaj komentar jednom malom ilustracijom. Pre nekog vremena sam od jednog svog DK prijatelja, Martina, čuo ovu neverovatnu priču. Pre mnogo godina, on je sa nekolicinom entuzijasta sagradio mali jedrenjak sa kojim su se otisnuli na put oko sveta. I tamo negde na istočnom Pacifiku, u Francuskoj Polineziji, pronašli su Raj na Zemlji. Tamo, na Markiškim ostrvima (gde je svoje putovanje okončao i čuveni Tor Hejredal), na ostrvima Fatu Hiva i Hiva Oa koja je moj prijatelj posetio, na samo da je priroda bila izdašna nego i se dogodilo da i ljudi ne moraju bilo šta da rade. Naime, pošto ostrva pripadaju Francuskoj, stanovnici mogu da biraju između opcije da rade za mizernu platu ili da ne rade ništa a da im francuska vlada daje naknadu za nazaposlene koja je mnogo veća nego plate. I naravno, većina se odlučila da po komunističkom principu uzme koliko mu treba a radi koliko može – tj. ništa. A moj prijatelj Martin vrlo brzo je otkrio onu drugu stranuovog utopijskog Raja: paradoksalno, ljudi na ostrvu su najnesrećniji i najdepresivniji ljudi koje je ikada sreo (a prošao je Karibe i Haiti, Afriku i Aziju, upoznao ljude po slamovima i favelama) od kojih je većina ogrezla u alkoholizmu i lenjosti, pesma se nečuje, stvaralaštvo je nestalo u apatiji, entuzijazam i posvećenost u depresiji i čamotinji.
Ne kažem da je ovaj upečatljivi primer bede utopijskog raja bez rada* o kome sanja Strajnić (i ne samo on) nokaut argument – kao što ni beda komunističkih sistema nije nokaut argument protiv ideje komunizma – ali svakako indicira nepremostive poteškoće sa kojima se suočava Strajnićeva teza, na suprot Engelsovoj tezi koju, nažalost, favorizuje.
Aj’, živeli!
Neću se pravdati zbog neblagovremenog odgovora jer je to moje kašnjenje posledica “real life” susreta sa autorom bloga, poznatom po kodnom imenu “Aceton”. Ipak ću reći da smo se tom prilikom prilično detaljno osvrnuli na ovu diskusiju pa je time moja potreba za polemikom zadovoljena za jedno duže vreme. To mi beše povod da se zapitam – Nije li možda “ánthropos polemikós” prvi primerak ljudskog roda? Da nije polemika kao isključivo ljudska disciplina, pa, ako ćemo pravo, i opšteljudska disciplina ta differentia specifica?
ОдговориИзбришиNo, ne bih da širimo priču, bar ne u ovom trenutku. Vratimo se na poslednji Acetonov post.
1. Aceton u njemu raspravlja o OPŠTOSTI i NUŽNOSTI. Tu on poentira tvrdnjom da bi svaki čovek trebalo da bude umetnik da bi se zadovoljio zakon opštosti, te da onaj koji nije umetnik sledstveno zakonu nužnosti nije čovek. Aceton tu previđa prostu činjenicu – ja nisam tvrdio da je umetnik stvorio čoveka, već nešto na izgled isto ali u suštini sasvim drugačije. UMETNOST je stvorila čoveka. Da pojasnim: umetnosti nema ako ne postoje dva neophodna subjekta – umetnik i konzument umetnosti s tim da je sam umetnik u stvari proto konzument što, kao što će se pokazati kasnije, nije bez značaja. Time je pravilo opštosti ispunjeno – svaki čovek je ili umetnik ili konzument umetnosti ako ćemo se složiti da je i ne-konzument takođe konzument (i ne-konzument je morao imati primalni kontakt sa umetnošću). Ova teorija bi ojačala tzv. „hormonsku hipotezu“ o nastanku čoveka jer bi se u mozgu i endokrinim žlezdama proto konzumenata i konzumenata događale istovetne hemijske reakcije koje bi u krajnjoj konsekvenci uticale na razvoj apstraktnog mišljenja koje, kako smo se usaglasili (ako smo se usaglasili?!?), postoji samo kod čoveka.
2. Teza koja RAD promoviše u odlučujući faktor nastanka čoveka se mora odbaciti baš po zahtevu OPŠTOSTI. Ako su svi koji rade ljudi onda bi ljudi bili i mali mrav koji je u njedrima nest’o, i naši dragi R2D2 i C-3PO, i zidni sat koji mi je ostao od babe. Rad je vrlo široko zastupljen u prirodi, i u živom i u neživom svetu. Engels bi ipak morao da precizira na kakav rad tačno misli. Dozvoljavam da to uradi i Aceton kao njegov advokat. Primer domorodaca sa Markežanskih ostrva koji Aceton navodi da bi pobio moju teoriju o umetnosti u stvari pobija njegovu teoriju o radu. Jer, po zakonu NUŽNOSTI, onaj ko ne radi nije čovek. Neka se ne vređaju na mene blaženi neradni stanovnici ostrva Fatu-Hiva i Hiva-Oa, jer ostajem do kraja na njihovoj strani.
Moram na kraju da primetim još nešto. Nema mnogo koristi od navođenja primere nastalih posle razvoja ljudske vrste. Mi govorimo o konkretnom trenutku u vremenu – prvom u kome je imaginarni vrhovni arbitar mogao da upre prst u neku kreaturu pod kapom nebeskom i da kaže: evo čoveka!